четвртак, 21.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 06.02.2020. у 13:08 Марина Вулићевић

Симон Симоновић песник нежности и побуне

Наша генерација залагала се за то да књижевност не буде тумачена са идеолошких позиција, посебно не са дневнополитичких становишта, као што је то чињено у време комитета и комесара... Данас је књижевност злостављана, рекао је Милисав Савић
(Фото А. Васиљевић)

Тешко је опраштати се са изузетним личностима, али можда је једина утеха у томе што човек може да каже да је са њима делио једну епоху, познавао их, и што је са њима имао нека заједничка мишљења.

Са недавно преминулим Симоном Симоновићем, о коме су јуче у Српском књижевном друштву говорили његови пријатељи и његова породица, најбоље су се слагали људи присни са књигама, они који речима придају посебан значај, слажући их пажљиво уз осећања, пружајући им, превасходно, етичко и естетско значење.

„О чему год да пишеш мисли на књиге, оне су најважније у сваком проблему”, говорио је овај врсни песник, есејиста, прозни писац и издавач истанчаног укуса који је, ценио Далеки исток, али и великане западне културе, писао је о метежу и богатству утисака модерног града, али и о архаичном, родном, Врању, о хладноћи севера и присности југа. У свом карактеру укрштао је лиричност и насушну критичку свест.

Просторије Српског књижевног друштва, у београдској Француској 7, биле су јуче испуњене до последњег места Симоновим пријатељима и колегама. Ирина Деретић осветлила је управо посебну поетску емоцију Симоновићеве поезије, језгровитог, уоквиреног и сведеног израза, осећање које се не даје тако лако, тешко се пробија из дрхтаја тела, и баш због тога има већу вредност. Она је указала и на песникову повезаност са Врањем, везу са сопственом породицом, која је у том граду имала углед, као лајтмотиве неких од есеја.

О Симону као припаднику изгубљене генерације шездесетосмаша говорио је Милисав Савић.

– Били смо ангажовани у тадашњим књижевним часописима, али и на друштвеном плану. Сањали смо о бољем и праведнијем животу, а доживели смо стварање „контејнерске класе” интелектуалаца који копају по смећу. Били смо поражени и после петооктобарске револуције, збивањима око продаје „Просвете” и књижаре „Геца Кон”. Наша генерација залагала се за то да књижевност не буде тумачена са идеолошких позиција, посебно не са дневнополитичких становишта, као што је то чињено у време комитета и комесара.. Данас је књижевност злостављана. Ја сам тај пораз прихватио, Симон никада није, и дивим се његовој енергији којом је истрајавао до краја да пише, да се бори против ових проблема – рекао је Милисав Савић.

Предраг Петровић подсетио је на разговоре које је са Симоном водио још док је он био у издавачкој кући „Рад”, приче о писцима из његове духовне породице: Бори Станковићу, Дису, Попи, Бори Радовићу, Душану Матићу, Рембоу, Бодлеру... Затим и на сторије о родном Врању и породици, које је волео да зачини својим маштовитим приступом кувању. Петровић је управо анализирао Симонову фасцинацију феноменом урбаног, песничком речи у таквом окружењу, али и архетипском логиком која је дошљака у велики град чувала од заборава суштине.

Кћерка Симона Симоновића – Татјана Симоновић Оваскаинен, препознала је у стваралаштву свога оца онај крст супротности хладноће севера и топлине југа – „на којем цвета лимун жут”, југа као места рођења песама косовског циклуса. Увидела је у том крсту сједињеност града и природе, архаичног и модерног. Хладноћа, која извире из отуђености града, у једној од Симонових песама интуитивно је, према њеним речима, препозната и као доба гашења живота. Упркос томе, и у својој последњој бици, Симон се држао јуначки.

– Слике града нестају у Симоновој поетској збирци „Турско гробље” а остају праслике, прихватање музике, звучање оностраног, а затим и помиреност тишине – казала је Тања Оваскаинен.

У духу нежности и побуне, којима је Симон Симоновић био вичан, цитирамо његов текст о Рембоу, писан за „Политику” давне 1980. године, увршћен у његову последњу збирку есеја и чланака „И тако...”, у издању „Танесија”. „Рембоов пораз је апсолутан, као и ’победа’ коју је прижељкивао, после чега је уследило његово лутање по свету. И ма колико био коначан, његов пораз нам данас изгледа као привремен. Утолико више што је његова поезија, настала у невиђеним сударима, у свакодневним експлозијама, изазваним жељом да се измени живот, прерасла у један од највећих мостова којим увелико прелазимо данас, и којим ће, сигурно је, прелазити и будући побуњеници.”

Коментари0
efc91
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља