недеља, 20.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 06.02.2020. у 13:08 Марина Вулићевић

Симон Симоновић песник нежности и побуне

Наша генерација залагала се за то да књижевност не буде тумачена са идеолошких позиција, посебно не са дневнополитичких становишта, као што је то чињено у време комитета и комесара... Данас је књижевност злостављана, рекао је Милисав Савић
(Фото А. Васиљевић)

Тешко је опраштати се са изузетним личностима, али можда је једина утеха у томе што човек може да каже да је са њима делио једну епоху, познавао их, и што је са њима имао нека заједничка мишљења.

Са недавно преминулим Симоном Симоновићем, о коме су јуче у Српском књижевном друштву говорили његови пријатељи и његова породица, најбоље су се слагали људи присни са књигама, они који речима придају посебан значај, слажући их пажљиво уз осећања, пружајући им, превасходно, етичко и естетско значење.

„О чему год да пишеш мисли на књиге, оне су најважније у сваком проблему”, говорио је овај врсни песник, есејиста, прозни писац и издавач истанчаног укуса који је, ценио Далеки исток, али и великане западне културе, писао је о метежу и богатству утисака модерног града, али и о архаичном, родном, Врању, о хладноћи севера и присности југа. У свом карактеру укрштао је лиричност и насушну критичку свест.

Просторије Српског књижевног друштва, у београдској Француској 7, биле су јуче испуњене до последњег места Симоновим пријатељима и колегама. Ирина Деретић осветлила је управо посебну поетску емоцију Симоновићеве поезије, језгровитог, уоквиреног и сведеног израза, осећање које се не даје тако лако, тешко се пробија из дрхтаја тела, и баш због тога има већу вредност. Она је указала и на песникову повезаност са Врањем, везу са сопственом породицом, која је у том граду имала углед, као лајтмотиве неких од есеја.

О Симону као припаднику изгубљене генерације шездесетосмаша говорио је Милисав Савић.

– Били смо ангажовани у тадашњим књижевним часописима, али и на друштвеном плану. Сањали смо о бољем и праведнијем животу, а доживели смо стварање „контејнерске класе” интелектуалаца који копају по смећу. Били смо поражени и после петооктобарске револуције, збивањима око продаје „Просвете” и књижаре „Геца Кон”. Наша генерација залагала се за то да књижевност не буде тумачена са идеолошких позиција, посебно не са дневнополитичких становишта, као што је то чињено у време комитета и комесара.. Данас је књижевност злостављана. Ја сам тај пораз прихватио, Симон никада није, и дивим се његовој енергији којом је истрајавао до краја да пише, да се бори против ових проблема – рекао је Милисав Савић.

Предраг Петровић подсетио је на разговоре које је са Симоном водио још док је он био у издавачкој кући „Рад”, приче о писцима из његове духовне породице: Бори Станковићу, Дису, Попи, Бори Радовићу, Душану Матићу, Рембоу, Бодлеру... Затим и на сторије о родном Врању и породици, које је волео да зачини својим маштовитим приступом кувању. Петровић је управо анализирао Симонову фасцинацију феноменом урбаног, песничком речи у таквом окружењу, али и архетипском логиком која је дошљака у велики град чувала од заборава суштине.

Кћерка Симона Симоновића – Татјана Симоновић Оваскаинен, препознала је у стваралаштву свога оца онај крст супротности хладноће севера и топлине југа – „на којем цвета лимун жут”, југа као места рођења песама косовског циклуса. Увидела је у том крсту сједињеност града и природе, архаичног и модерног. Хладноћа, која извире из отуђености града, у једној од Симонових песама интуитивно је, према њеним речима, препозната и као доба гашења живота. Упркос томе, и у својој последњој бици, Симон се држао јуначки.

– Слике града нестају у Симоновој поетској збирци „Турско гробље” а остају праслике, прихватање музике, звучање оностраног, а затим и помиреност тишине – казала је Тања Оваскаинен.

У духу нежности и побуне, којима је Симон Симоновић био вичан, цитирамо његов текст о Рембоу, писан за „Политику” давне 1980. године, увршћен у његову последњу збирку есеја и чланака „И тако...”, у издању „Танесија”. „Рембоов пораз је апсолутан, као и ’победа’ коју је прижељкивао, после чега је уследило његово лутање по свету. И ма колико био коначан, његов пораз нам данас изгледа као привремен. Утолико више што је његова поезија, настала у невиђеним сударима, у свакодневним експлозијама, изазваним жељом да се измени живот, прерасла у један од највећих мостова којим увелико прелазимо данас, и којим ће, сигурно је, прелазити и будући побуњеници.”

Коментари0
be2ba
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља