уторак, 02.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 07.02.2020. у 10:05 Бојан Трипуновић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Промените име, добро је за вашу каријеру

Кажем себи, имаш среће, живиш у лепом граду на југу Француске, са прелепим улицама, трговима, кафеима, граду препуном историје, космополитском месту са инфраструктуром 21. века. Али, и поред свега, жеља за именом, ипак, не умире. Да ли је нормално, зар је то успех, није ли поразно да сам изговарам сопствено име онако како се не изговара? Чим слетим у Београд, обузме ме срећа која је знана само нама који смо ишчупани из корена, и пресађени у нову саксију
Тулуза, Француска (Фото Пиксабеј)

Стајао сам на Јелисејским пољима, у касну ноћ, у граду свјетлости, за Ноћ вјештица. Једино ја нисам био нашминкан и једино ја нисам имао костим. Али као да јесам. Гледао сам све њих исто онако чудно као и они мене.

Ни други путници нису били мени слични. Моје путне торбе разликовале су се од њихових. Покупљене ко зна где и од кога, са видљивим годинама проведеним на путовањима, не по егзотичним дестинацијама, него по балканским пијацама.

На једној од њих је писало Африка. Ни сам не знам откуд ми та торба. Био је то дуг пут. Све вријеме овог свијета јесте било моје, али и најкраћи пут је био дугачак а камоли овај за Париз.

Тако је кренуо мој животни пут изван родне земље. Мењале су се и земље, мало Француска, затим Енглеска, па Њемачка, па опет Енглеска, па Шпанија и на крају опет Француска. Учио сам језике и упознавао културу. Почео сам да увиђам наше мане, али и наше врлине, којих нисам раније био свестан.

Научио сам много, али ми је доста помогла и школа, добра школа из Србије, она која се учи на академије али и на улици. Схватао сам културне разлике, али и начела која су непромењива и која важе на свим мердијанима.

Тулуза ноћу (Фото Пиксабеј)

Временом, и ја сам се променио. Страни језици су ми све више личили на матерњи, а матерњи на страни. Све се мијењало, манири, одјећа, стил живота, храна, и акцент, „Savoir de Vivre”. Неке ствари се нису мијењале. Љубав према кафани, само што се овде то зове „pub, salon de the, resto ili Biergarten”. У мјестима у којима сам живио није било нашег свијета или се нисмо сретали. Постајао сам све више Енглез и Француз.

Врло брзо сам видео да нико не зна да изговори правилно моје име. У почетку ми је то сметало, иако сам знао да је то само ствар фонетике. Међутим, временом сам и ја почео да изговарам своје име као они – да би ме боље разумели.

Док су ми многи у отаџбини завидели на мјестима у којима сам живио и радио, ја сам се често питао:„Да ли је нормално, зар је то успјех, није ли поразно да сам изговарам сопствено име онако како се не изговара”? Зар то заслужује завист?

Било је и горих сцена. Негдје сам сам се одазивао на Брајан, негде на Бохан, Бозан…

Овде сам научио да посао не мора да буде Божија казна али и то да нема посла на коме се ништа не ради. Доцније сам добио добар посао и шеф ми предложи да промијеним име.

Замисли, бре! Да промијеним име. Па, зар га нисам већ промијенио довољно? Зар ми га нисте већ промијенили? 

„Господине Трипуновик, клијентима је тешко изговарати ваше име, а и вама би било боље, каријере ради, каже шеф.

На такав корак нисам био спреман. Надам се да никад нећу.

Кровови Тулузе   (Фото Пиксабеј)

После, узех пасош француски. Морам признати да се не кајем. На граници нисам био више „сумњиво лице”. Пролазите биометријске дигиталне граничне прелазе, а да не видите било које службено лице.

Овде сам скоро већ двије деценије и осјећам се дјелимично као да сам одавде. А како и не бих. Живим на југу Француске, у Тулузи, једном од најљепших градова у Европи. Супруга ми је Францускиња, кћерка се овде родила. Па зашто не узети онда пасош, зар не?

Но, службеница на упису мог имена и броја у регистар грађана Републике ме упита да ли би можда хтио промијенити име? Кратко, и помало надмено (у мени још увијек живи мало Балканац) и љутито одговорих оно – НЕ.

Баш онако како људи с Балкана то кажу – гласно и одрично са неком љутином у грлу. Зар нисам већ много дао? Зар није довољно? Зар се нисам интегрисао потпуно? 

Кад кажем да сам Србин, не вјерују, јер Срби не изгледају тако интегрисано, ваљда су им на ТВ-у тако рекли. Мисле да желим да будем мало егзотичан, па зато говорим да сам Србин, а вјероватно сам друга или већ трећа генерација Француза или Енглеза овде.

Већина нас Срба се брзо интегрише, што је добро, претпостављам, а неки баш брзо и исимилују, што није добро, претпостављам. Иако ни ја више не изговарам своје име како се изговара али ето, хоће изгледа и на папиру да то буде друго име.  

Због имена или нечега сличног, већина нас овамо, бар једном се упита:„А зашто се не вратимо тамо гдје се моје име изговара правилно?”

Иво Андрић једном је рекао да нам друга половина живота продје у стиду и негирању прве половине. Аналогно томе, мени се чини да нама Србима и другим балканским народима већина живота, док смо у отаџбини, прође размишљајући како да одемо, а она друга, кад одемо, како да се вратимо.

Град који је препун историје (Фото Пиксабеј)

Кажем себи, имаш среће, живиш у лијепом  граду, Тулузу, са прелијепим улицама медитеранског стила, трговима и авенијама препуних ресторана и кафеа, отворених људи, лијепих жена, град који је препун историје, али окренут ка будућности, истински мултиетичан, космополитски град са инфраструктуром 21. вијека.

Али жеља за именом, и поред свега, ипак не умире.

Користим сваку прилику да одем у отаџбину гдје ми се име изговара како треба. Још прије него што авион слети, правим се да не видим очигледно инфериорнију инфраструктуру, куће без фасада, црвену циглу.

Кажем себи тако је, како је,  био сам у Африци, тамо је много горе.

Чим слетим у Београд, обузме ме срећа која је знана само нама који смо ишчупани из коријена, и пресађени у нову саксију.

 

Бојан Трипуновић, Тулуза, Француска

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 

 

Коментари56
aa5f2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

islam hajrudin
Nekih davnih godina na casu Engleskog pita mali isfrustrirani Italijan profesor engleskog jezika ,koliko od nas 45 je promenilo ime?Svi cute. "It looks that I am the only fool here today".Tim recima je potvrdio ono sto smo svi znali.
Rastislav
Kamo sreće da se ugledamo na "primitivne" narode kao što su albanci, turci... koji svoj indentintet čuvaju kao najveće bogatstvo. Najgluplje je kad ti deca postanu pripadnici naroda koji ima tradicionalno neprijateljsku politiku prema tvom narodu i unuci više neznaju ništa od dedovoj zemlji a TV propaganda im ispere mozak da mrze svoj narod. Gluplje od toga teško da postoji...
Beogradjanin Schwabenländle
Изгледа да слабо познајете Запад, да исто тако слабо познајете западна односно католичка и протестантска имена ( не презимена ). Постоје десетине, стотине имена која су у свим западним као и осталим хришћанским земљама иста. Само ми и донекле остали православци одударамо у коришћењу имена. У УСА такорећи свако дете добија на крштењу УСА име, чак и кинеско дете. Ретка су заједничка имена код Славена, ту и тамо Душан, Светислав, Лазар није српско име, и још неколико.
Коста
За познате личности, ту и тамо. Да Ноле није светска спортска звезда не би се трудили много да памте како се чита Djokovic. Па и данас се чује "Џоковик". Одличан пример је Марина Абрамовић коју сви изгиварају Абрамовик. А ако има "Đ," и пишу "Dorde", онда је то Дорд или Дорди. Страшно. У Босни је КФОР говорио о месту Добаж (Добој), итд. Али ни ми нисмо бољи. Ми "преведемо" и како се пише и како се чита, н.п Олбрајт, Вашингтон, Тарнер, итд. Ни близу. А вређамо се кад они то раде. Лицемерје.
nikola
tekst je lep i tacan. nole nam je dosta pomogao, sada znaju da je djokovic, ne djokovik ili slicno.
zokizoki
Tuluza????
Znaš li? Nauči!
Lijep grad! Tako se piše na srpskom! Treba li na srpskoj ćirilici napisati Toulouse? Тоулоусе? Накарада! Toulouse se piše i izgovara Tuluza na svim slavenskim jezicima. Nauči prvo svoj maternji jezik da bi mogao neki strani. Beograd niko ne piše na srpskom, nego na njemačkom Belgrad, a francuskom i engleskom Belgrade.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља