уторак, 14.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 08.02.2020. у 20:09 Милош Лазић
НАШИ ВЕЛИКАНИ

Споменик који недостаје

Михајло Пупин, велики научник и патриота, деценијама није постојао у уџбеницима и нашем колективном сећању, постао је најсрамније заборављена личност у српској националној историји – време је да вратимо дуг
Пупин у својој лабораторији 1916. (Фото Википедија)

Недавно је др Радмила Милентијевић, житељка Њујорка и професорка савремене европске историје на неколико тамошњих факултета, у разговору за „Политику” најавила књигу о Михајлу Пупину, светском научнику нашег порекла. Подсећајући на његово родољубље и допринос који је дао старој отаџбини, између осталог је изјавила: – Ако Србија не подигне споменик Пупину, ја ћу то учинити.

Таква „претња” би имала смисла да јој се није поткрала и једна грешка. Мала, али важна! Професорку оправдава чињеница што, иако често долази у Србију, живи у САД од 1954. Наиме, Михајло Пупин има споменик! Његово бронзано попрсје, рад вајарке Дринке Радовановић, скривено је у сенкама дрвореда скрајнуте Улице проте Матеје, надомак Славије, а постављено је још 6. октобра 1993. испред зграде „Електродистрибуције”. Обележје је постављено такорећи илегално. Јер, иако смо већ загазили у воде парламентарног плурализма, зачикавање с властима још није било сасвим безопасно.

Дуга листа неправди

Можда се одговор на питање зашто је „заборављен” крије у некрологу владике Николаја Велимировића, објављеном 1935. године у „Политици”, поводом Пупинове смрти. Јер, у њему се могло прочитати не само да је био велики патриота и православац, већ и непомирљиви противник бољшевизма.

Има и неке симболике у томе што је 1997. године дотадашњи назив важног новобеоградског булевара који је носио име Владимира Иљича Лењина добио име по Пупину. И то је некакав споменик!

Мале земље имају мало великих људи пред којима би се свет поклонио и скинуо капу; толико знаменитих Срба има једва за два кафанска стола, али ни њих не умемо достојно да представимо човечанству, да подсетимо ко су и шта су били; да се нахвалимо сами, кад то већ неће други да нам приуште.

Славни научник који је истински задужио и човечанство и Србију, био је деценијама најсрамније избрисан из колективног сећања. Пупин је назив родног села у Банату званично узео као друго презиме, који је домовину (Србију, а потом Краљевину СХС и Југославију) искрено носио у срцу, то нипошто није заслужио.

Михајло Идворски Пупин је умро следеће године, а судбину његове задужбине прекрио је вео заборава. Иако се радило о врло значајној своти, она је волшебно нестала, вероватно у џеповима мешетара који су наслутили приближавање још једног рата.

Десет година касније тај велики научник и патриота нестао је и из уџбеника, и из нашег колективног сећања. Постао је најсрамније заборављена личност у српској националној историји. У више него скромној енциклопедијској одредници о њему, акценат је стављен на Пупинов индукциони калем, изум који је донео револуцију у телеграфији, телефонији и у радио-везама, сонар је споменут, за радио-телефон, претечу популарних мобилних телефона, као да се није знало, а политичко деловање првог српског конзула у Њујорку, у најтежим тренуцима по Србију, намерно је изостављено.

Његов проналазак сонара увео је САД 1917. у рат на страни сила Велике Антанте, јер је распршио сасвим оправдани страх маринаца од немачких подморница. Успостављање везе радио-телефоном између летелица било је кључно за развој авијације, а овај изум му је, иначе, донео чланство у дванаесточланом оснивачком одбору Националног комитета за аеронаутику, који је 1958. назив променио у – НАСА.

Почасни грађанин Бледа

Док је Михајло Пупин био председник Њујоршке академије наука, њен секретар је био Даглас Џонсон, професор геологије. Касније је био представник САД у комисији за разграничење на Париској мировној конференцији априла 1919. године, на којој су победници исписивали нове границе будуће Европе. За спасавање западне Словеније и српског Баната није било без значаја то што је био лични пријатељ (по некима можда и школски друг) председника Вудроу Вилсона. Две године касније, Михајло Пупин је, на предлог министра Хрибара, проглашен за почасног грађанина Бледа.

Величина Николе Пашића огледала се у томе што је знао кога да пита кад не уме и коме да се обрати за помоћ кад не може. Због тога је Михајла Пупина уврстио у делегацију Краљевине Србије, наводно као „доброг зналца енглеског језика и светских прилика”. Стари лисац…

Оснивачи Насе (Пупин је први сдесна)

С тим у вези ваља споменути да је, условно речено, први заговорник идеје о такозваној „Великој Србији” био Теодор Рузвелт! Ту своју идеју поверио је Пупину, а овај је пренео војводи Живојину Мишићу који се за њу озбиљно загрејао, али су планови краља Александра очигледно били далеко већи.

Људи у Србији углавном не знају да је Пупин 1924. године добио Пулицерову награду за књижевност, за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака” (трапаво преведено као „Од имигранта до проналазача”). Предавао је на Колумбија универзитету с кога је поникло тридесет пет нобеловаца: четворици је он био професор.

Пупинова (а не Белова, Едисонова, Теслина) медаља се додељује за националне заслуге у САД, од утемељења 1958. Американци га несумњиво памте, а Срби?

Тачно је да је Пупинов дом у Идвору данас место ходочашћа многих ђачких и студентских екскурзија, одредиште туриста, да му је родна кућа преуређена у спомен-музеј, да је у Београду добио попрсје, а у Новом Београду важан булевар. Међутим, то све је недовољно. Биће да је професорка Милентијевић мислила да Пупин заслужује споменик „парњак” оном који је Фране Кршинић урадио и излио Николи Тесли 1956. године. Споменик који и данас самује крај улаза у техничке факултете.

Веровао Пашићу

Поводом смрти Николе Пашића „Њујорк тајмс” је децембра 1926. године објавио текст о односу двојице српских великана:

„Као да се коцкао са срећом када је 1915. поверовао на реч Николе Пашића, цењеног и поштованог државника, да ће земља вратити дуг, иако је Аустрија већ ушла у Србију. Амерички проналазач с Балкана био је спреман да учини све, а било је познато да је Србија тада била без икаквог агента који би радио њене финансије. Пашић је написао Пупину, а професор се одазвао, говорећи о српским потребама и тражећи од њега да му пошаље тешке локомотиве, челик, челична кола, траке, друге потрепштине и мазиво у износу од (тада баснословних) 500.000 долара. Пупин је купио све са списка и рекао: –Учинио бих и више него што је тражио. Лично имам велико поверење у Пашића. Управо тада је уследила друга аустријска офанзива.

– Суочавао сам се с катастрофом – рекао је Пупин. – А већ октобра 1915. нестала је влада из Београда и с лица земље. Али, никада нисам губио поверење у Пашића. Како је сустигао војску и стигао на Крф, Отоманска банка из Париза послала му је чек да моју гаранцију учини валидном.”

И са „ј” и са „и” у имену
Праву истину о његовом имену још крију дипломатске архиве. Генерални конзулат Краљевине Југославије је 13. новембра 1934. оверио и писмо je адресирано на Министарство просвете. Потписник у њему моли да се његова задужбина намењена издавању публикација о српским старинама и за куповину дела српских уметника за Народни музеј, похрањена у Хипотекарној банци под каматом, пренесе на Српску краљевску академију наука.

Текст је, иначе, био написан ћириличном писаћом машином! Потписан је мастилом, такође ћирилицом... и без слова „ј” у имену. Испод је дописано латиницом:

„Генерални Конзулат Краљевине Југославије, 1819. Бродвеј, Њујорк сити, тврди потписом и печатом да је на овом документу потпис професора Михаила Пупина аутентичан. (Бр. 13682/34).”

Испод, уз печат, по наредби генералног конзула, потписао се тадашњи вицеконзул Краљевине Југославије у Њујорку др Анте Павелић. Својеручно.

Коментари9
f7c4f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бранислав Г. Ромчевић
Пупинова аутобиографија писана је на енглеском и оригинални наслов и јесте "Од имигранта до проналазача" ("From Immigrant to Inventor"), а на српско-хрватски је преведена као "Од пашњака до научењака" (трапаво, дабогме!) Иначе, Пупин, наравно, није изумео сонар. На крају: у Београду има бисту, има булевар има мост- мало ли је!? Ни Ајнштајн нема толико у Телавиву.
Mirka
Mihajlo Pupin zasluzuje ovakve clanke. Njegov doprinos Srbiji je ogroman. Pozdravljam patriotsku zelju gdje Radmile Milentijevic da mu podigne spomenik. I osudjujem komentatora @artiljerca cija se municija zove zavist i mrznja.
Posmatrač
Bez sumlje - možda i najznačajniji sin našeg naroda ! To što je on učinio za Srbiju na mirovnoj konferenciji ( zahvaljujući poznanstvima i uticaju koji je imao u USA ) posle I Svetskog rata ,NE MOŽE SE MERITI ni sa čime što je neko uradio za našu državu . To se često ovde zanemaruje , ali i sam njegov naučni rad zaslužuje muzej ( poput Teslinog ) . Zato bi koncept novog muzeja nauke i tehnike možda treba da objedini dela : Nikole Tesle , Mihajla Pupina i Milutina Milankovića .
феликс1956
М. Пупин се много огрешио о Николу Теслу, када је сведочио у корист Ђ. Марконија у судском спору. Тесла је тужио Марконија за превару и крађу изума. Ноторна је чињеница да је Маркони украо Тесли патент радио-телеграфије и приказао га као свој. То доказују и пресуде Врховног суда САД којим су Тесли потврђена и враћена сва патентна права у области радио-телеграфије...sapienti sat.
ППНС
Претражите на интернету: "Александра Нинковић-Ташић Михајло Пупин Никола Тесла" - и схватићете да сте у заблуди, а чињеницама ће вас разуверити Александра.
Бранислав Г. Ромчевић
Тесла никад није тужио Марконија, нити је постојао судски спор између њих двојице. Изучите мало градиво!
Плавић
Желим да поновим коментар дат на слично интониран текст од 22. јануара... јер одговора на питање нема, а на заблудама се (и даље) инсистира: Када се, у Новом Саду, упутите од Дунава у средиште града, Булеваром МИХАЈЛА ПУПИНА, аналогом Кнез-Милошеве у главном граду, насупрот Бановини, стоји споменик - МИХАЈЛУ ПУПИНУ... монументалан споменик, рад академика Саве Халугина сину Баната ... Сматрате ли да је једини начин да се Србија одужи некоме или нечему - да се то "одужење" постави у Београду?!?
Miroslav
Poštovani,"dirnuli ste" u samu srž organizovanja Srbije, i kao društva-zajednice i kao države.Centralistička, tzv."Beogradizacija" organizacija je najveća slabost Srbije.Od kako je obespamećena 1903. i okupirana 1944., Srbija nema u svom vođstvu ličnosti poput Pupina i sl., istovremeno profesionalno ostvarene a pri tom i rodoljube.Od pomenutih godina, Srbiju vode "rodoljupci", "profesionalni Srbi", koji nam ličnu opsednutost vlašču i BG, predstavljaju kao srpski interes.Takvi ne poznaju Srbiju.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља