Избори само што нису и додељивање страних донација само што није. Постоји ли идеалније време за сусрет Војислава Шешеља и Наташе Кандић? Идеолог великосрпског национализма и идеолошкиња тезе о апсолутној српској кривици током крвавог грађанског рата деведесетих сусрели су се испред Свечане сале општине Стари град којом, да драматургија тог споја буде узбудљивија, руководи Марко Бастаћ. С још неколико активисткиња, Наташа се појавила како би протестовала због најављене промоције Шешељеве књиге „У Сребреници није било геноцида”. Љутити војвода, угледавши некадашњу председницу Фонда за хуманитарно право, наредио је обезбеђењу да је избаци.

Да је тражио бољу предизборну рекламу не би је добио. Као што ни Наташа Кандић не би смислила такву шансу за промоцију својих ставова као што је промоција Шешељеве књиге у опозиционој енклави, централној београдској општини, где је поновила да је негирање сребреничких жртава директна последица политике која се води већ 30 година. То је, каже Кандић, политика злочина, негирања и непоштовања жртава. Тако се, после извесног доба хибернације, поново издигла изнад радара, као активисткиња која показује донаторима да је још живахна и спремна да свој црно-бели поглед на догађаје из деведесетих промовише и две деценије касније. У њеној политичкој диоптрији улоге црних имају српске политичке елите и српски национализам. Бели су сви остали. Како елите, тако и национализми.

Да је другачије, не би Наташа Кандић седела као почасни гост на седници Скупштине Косова, када је проглашена независност приштинских власти од Србије, у друштву Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја. Рамуш јој је, уосталом, доделио признање за залагање на пољу заштите људских права и слобода, иако је реч о човеку који је по личном признању убијао Србе, а током процеса против њега пред Хашким трибуналом, где је проглашен за Трнову Ружицу, заштићени сведоци волшебно су нестајали, завршавајући, углавном, испод земље.

Али она не греши први пут када каже да се власт и опозиција такмиче у национализму и порицању злочина. И док је тако, нема нема говора о реформама нити европеизацији земље, већ само о борби за наследника Милошевићевог престола. На промоцији књиге, међутим, нико није порицао да се страшни злочин догодио. Шешељ је рекао да злочин у Сребреници не служи на част Србима, да се њиме не могу поносити, али да се десио и да га треба осудити. И професор Ненад Кецмановић, који је говорио на промоцији, а коме се заиста не може приписати да је великосрпски националиста, истакао је да нико не оспорава масовност, ни монструозност, ни виновнике, већ геноцидност и контекст догађаја у Сребреници.

Да је којим случајем један од највећих светских интелектуалаца Ноам Чомски присуствовао трибини, доживео би сличну осуду од Наташе Кандић, јер Американац истиче да никако не би користио реч геноцид када је реч о злочину у Сребреници. Где би Наташа сместила Чомског? Можда у Централну отаџбинску управу, где би седео поред Вјерице Радете?

Али Шешељ не би био кандидат за императора политичке деструкције да појаву Наташе Кандић, која је узбуркала не само националистичко бирачко тело, већ и оне грађане који јој не заборављају како је 2003. године ошамарила Николу Паповића из Пећи на Тргу републике, није упропастио срамним твитом о преминулом новинару Драгољубу Жарковићу. Ако је Наташа Кандић тада могла да претпостави да ће њено појављивање међу српским избеглицама с Косова изазвати гнев, када није побегла, већ звизнула шамар човеку коме је нестао син, и Шешељ је морао да зна: ако се већ не придржава обичајног права да се о мртвима говори све најлепше, онда је требао да прећути шта мисли о главном и одговорном уреднику недељника „Време” који је јуче сахрањен.

Шешељевом проценом да ће скандалима доћи до српске магичне речи цензус, иако се чинило да се примирио – ваљда Миломир Марић ујутру делује седативно на њега – опет је почео да испаљује свој дубоки презир према политичким непријатељима. Презирући друге, Воја заправо није ни себе лишио тог тако драгог осећања међу Србима. Ићи ће он и даље како се буде приближавао тренутак убацивања гласачких листића у кутије, враћајући шешељизам у јавни простор. Да ли ће му свака увреда и кршење политичке коректности донети раст рејтинга и где је граница?

У Воји су, наиме, увек боравила двојица Шешеља. Један је био пророк ужаса, други је био непревазиђени политички шоумен! Да ли ће и даље претити како ће повратити свете српске земље, које ће поново освајати у својим агитацијама, али не и својим делима, како је говорио у Хагу, заклањајући се иза права на слободу говора? Његови добровољци, крварећи на првим линијама, нису имали такву врсту отклона од идеја за којима су марширали у провалију. Да му је то рекла Наташа Кандић, била би у праву. Али није. Као када је оптужила Томислава Николића за ратне злочине, што се такође показало олаком импровизацијом недодирљиве активисткиње, па је војводу Тому од Наташе бранила хрватска држава.

Да ли ће, коначно, Воја у себи пронаћи оног Шешеља за кога сам уверен да ипак постоји? Најмлађег докторанда бивше Југославије који је ушао у највеће политичке игре, портпарола националне несреће и, коначно, спектакуларног ерудите који је спржио целокупно правосуђе великих сила, борећи се двојако: супериорним правничким знањем и уличарским речником кафанског мангаша који је представницима тужилаштва предлагао да заузму места на хашким тротоарима. Тамо је, на најбољој локацији, сместио и Наташу Кандић. Наслов Војине књиге о Наташи није могуће написати а не поцрвенети!