Мерилин Монро, Винстон Черчил, Мел Гибсон, Мараја Кери, Џими Хендрикс, Ернест Хемингвеј, Вирџинија Вулф, Кетрин Зита Џоунс, Френк Синатра, Жан-Клод ван Дам, само су неки од успешних људи који су јавно открили своју дијагнозу – биполарни афективни поремећај. Реч је о душевном обољењу које карактерише нестабилно расположење, односно када оно „шета” од дубоке депресије до изражене еуфорије, а затим и променљиви ниво животне енергије и значајни поремећај понашања.
Према речима доцента др Иване Сташевић Карличић, директорке Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, ово је вероватно најпромашиванија дијагноза у психијатрији, нарочито у супкултурама које добро толеришу недистанцирано понашање, а у коју спада и наша. Преспонтане, преенергичне, престилизоване, промискуитетне особе, некада и криминогене, склоне злоупотреби алкохола и других психоактивних супстанци, нарочито женског пола, често се карактеришу као темпераментне и смеле због чега, нажалост, дуго не добијају стручну помоћ. У стручним и академским круговима још тече расправа о томе да ли је хиперактивност у детињству и адолесценцији заправо рани почетак овог поремећаја.
– Професионалци из домена менталног здравља сагласни су да без ових људи, историјски гледано, многе значајне ствари у свету културе, уметности и науке никада не би угледале светло дана. Али запуштање овог поремећаја, у здравственом смислу, извор је невероватне патње оболелих и људи који их окружују – истиче наша саговорница.
Драматичне епизоде пада, односно пораста расположења, немају увек исти образац. Некада се депресивне или еуфоричне (маничне) епизоде понављају пре измене у супротно расположење на недељном, месечном нивоу, а некада и у периоду од неколико година. Те епизоде су теже како одмиче време нелечења проблема.
Маничне епизоде се карактеришу еуфоријом, претераним уживањем, затим раздражљивошћу, љутњом, узнемиреношћу, брзим говором, лошом концентрацијом, повишеном животном енергијом, лошим спавањем, повишеним либидом, прављењем грандиозних и нереалистичних планова, лошим просуђивањем, импулсивношћу и злоупотребом алкохола и дрога.
– Током депресивних епизода претходно описани симптоми претварају се у тугу, пад енергије, безнадежност, немогућност уживања, неспособност доношења одлука, некада претерано дуго спавање и пораст апетита и телесне масе и, нажалост, ту су самоубилачке идеје и покушаји суицида. У неким облицима или фазама обољења јављају се халуцинације и грандиозне, односно нихилистичке, сумануте идеје: о сопственој „величини”, племенитости порекла, мисионарској улози, проналазаштву, веровању о битном утицају у друштву, пропасти, безнађу… – наглашава др Сташевић Карличић.
Овај проблем се јавља код три одсто људи у општој популацији, што сврстава поремећај у значајне јавноздравствене проблеме, имајући у виду и компликације до којих доводи. Данас у САД живи више од пет милиона људи који болује од биполарног афективног поремећаја, што значајно утиче на трошкове здравственог система и на свеукупну ефикасност националне економије.
– Ово је вероватно најнаследније обољење у психијатрији с веома специфичним груписањем у породицама оболелих од душевних обољења. Међутим, структуралне промене мозга, укључујући и оне стечене, као и стресогене животне околности, значајно доприносе појави болести. Биполарни афективни поремећај је болест раног почетка. Некада проблематично понашање у школи у детињству и раној адолесценцији у комбинацији са злоупотребом психоактивних супстанци и ризичним сексуалним или криминогеним понашањем може бити почетак болести и свакако завређује јављање психијатру и психологу – каже др Сташевић Карличић.
Рана детекција и адекватно и правовремено лечење значајно утичу на квалитет живота и превенирају озбиљне компликације – зависност од психоактивних супстанци, полне болести, нежељену трудноћу, добијање ХИВ инфекције, хепатитиса... Најдраматичнија компликација болести свакако је самоубиство, нарочито у популацији од 15 до 29 година, у којој је и водећи узрок смртности. Више од 70 одсто људи који су извршили суицид имали су барем једну тешку депресивну епизоду. Промене у животним навикама, нарочито дуго спавање и повећање апетита, изолација, осећај безнадежности, беспомоћности, ризична понашања, изазивање акцидената, злоупотреба психоактивних супстанци, преокупираност темама у вези са смрћу и самоубиством, емоционална нестабилност с плачљивошћу могу бити аларм који упозорава на самоубилачке идеје особа из околине.
– Суицид се може превенирати, и свако од нас, сваког дана, може спасити барем један живот. Важно је упутити ове људе да потраже стручну помоћ. Здравствени систем Србије има ресурсе који на прави начин могу помоћи људима са самоубилачким идејама. СОС Национална линија за превенцију самоубиства, путем броја телефона 011 7777 000, и Национални центар за превенцију суицида пружају помоћ и породицама чији су чланови покушали или реализовали самоубиство – објаснила је др Сташевић Карличић.
