недеља, 23.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:56

Од сензације до еуфоричне наде и уз шаку долара

Уз набрајање чињеница у вези са оскаровским, филмско-историјским тријумфом јужнокорејског „Паразита”, не треба заборавити ни ону да иза њега као продуцент стоји светски утицајна Мики Ли
Аутор: Дубравка Лакићсреда, 12.02.2020. у 21:21
Из филма „Паразит” (Фото промотивна)

Сензационално, историјски преокрет, победа холивудских (нео)либерала над америчким конзервативцима, доказ да Оскар није само „бео” – биле су неке од првих еуфоричних реакција на оно чудо што се десило у Лос Анђелесу у ноћи доделе 92. награде Америчке академије за филм. На изненађујући, у првом тренутку и збуњујући тријумф јужнокорејског филма „Паразит” Бонг Џуна Хоа, који је уз (очекиваног) Оскара у категорији најбољег страног филма ван енглеског говорног подручја освојио и она три најважнија: за најбољи филм, режију и најбољи оригинални сценарио и тако оставио за собом и величину звану Мартин Скорсезе, али и Тарантина и Мендеса и фаворизованог Тода Филипса и њихове филмове.

Сада, када се еуфорија мало стишала, отвара се сијасет питања на тему шта се ово заиста догодило? А јесте се догодила историја. Ово је први пут, у више од девет деценија дугом оскаровском животу, да најважнију статуу освоји филм ван енглеског говорног подручја, дакле филм са титловима. Знам, сетиће се неки и Хазенавицијусовог „Артисте” и његовог петоструког тријумфа 2012, али овај филм француског редитеља не само да је био рађен у америчкој продукцији, тематски се односио на период америчког немог филма, већ је била реч о немом филму којем титлови нису били потребни. Сетићете се и прошлогодишњег случаја Куаронове „Роме”, који је такође био двоструко номинован као и „Паразит”, али му је упркос (америчкој) „Нетфликсовој” продукцији припао само Оскар за најбољи страни филм, јер је био сниман у Мексику, на шпанском језику (који се у великој мери говори и широм САД, али...) и на мексичку тему. Уместо „Роме”, јер Холивуд за језички преокрет још није био спреман, у главној категорији ипак је победила Фарелијева „Зелена књига” – прича о црном геј пијанисти суоченим са расном сегрегацијом и његовом белом телохранитељу, пријатељу и заштитнику – чиме се Холивуд ослободио оптужби да бирајући кандидате и награђене не узима у обзир све аспекте: пол, расу и сексуалну оријентацију...

Случајем „Паразит”, са филмом рођеним у потпуно другачијој култури, догодиле су се праве револуције у до јуче непоколебљивом оскаровском канону. Главни Оскар поклопио се са Оскаром за најбољи страни филм, проширен је расни и културни спектар боја и коначно, предат је и тај последњи холивудски бастион – енглески језик (управо је језик својевремено био препрека чак и једном Бергману, Фелинију, па и Ханекеу у освајању Оскара). И еуфорија нове наде преплавила је остатак филмског света, који у овом тренутку верује да више никада неће бити исто.

Од јуче има још неких питања која су се отворила. Међу њима и оно: је ли јужнокорејски „Паразит” толико бољи од америчких филмова: „Ирца”, „1917”, „Било једном у Холивуду”, „Брачне приче” или „Џокера” (са чак 11 номинација) те их је у најважнијим категоријама надмашио? Није. „Паразит” није чак ни Бонгов најбољи филм. Он је свој најбољи снимио још 2003. године – ремек-дело „Успомене на убиство”. Међутим, за разлику од Скорсезеа, Тарантина и Мендеса, носталгично окренутих прошлости и испуњењу високопостављених естетских задатака, Бонгов „Паразит” усредсређен је на садашњицу и „невидљиве сузе света” – на потлачене, унижене припаднике нижих класа, на друштвену неједнакост. За разлику од тематски сличног, али и радикално мрачног и деструктивног „Џокера”, „Паразит” је детаљнији, темељно ироничан, чак и духовит, али ништа мање „убојит” филм.

Над овогодишњим оскаровским расплетом лебди и питање: има ли у свему овоме и политике? Наравно да има, било је и биће, одувек. Сада би мој отац, да је још жив, опет само одмахнуо руком и рекао: „Ма, све ти је то америчка пропаганда”. Могуће. Али, велики су, силни, богати и утицајни – и може им се.

А, има ли у целој овој причи и новца и игре утицаја? Када се зна да иза „Паразита” стоји утицајна филмска могулка Мики Ли, чија медијска империја броји више од четири милијарде долара (њен деда је још педесетих година прошлог века основао продукцијску кућу „Си-Џеј ентертејмент”), онда се може закључити да има. Лијева је својевремено била један од највећих инвеститора у холивудском „Дримворксу”, студију који су основали Стивен Спилберг, Џефри Каценберг и Дејвид Гeфeн...


Коментари3
a5c7b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

komentar
Mislim da je film Parazit krajnje odvratan jer otvoreno propagira pljačku, prevaru i ubistvo kao kobajagi neki vid klasne borbe. U filmu su prave žrtve ono dvoje naivnih bogataša, koji ne vide u šta su se uvalili.
Zorka Papadopolos
Varate se, bas zbog Vase opaske je film dobar, jer sirotinja iz filma nije ni naivna ni nesposobna. Drustvo je cementirano, bogati jos samo vrte pare, a oko njih, nepregledni okean naroda, u kome ima i spsobnih. To i jeste, s' pravom zastrasujuce, i za jedne i za druge.
Препоручујем 13
милена
Ма, најважније је шта би тата рекао... Одкад Политика цитира тате и маме?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља