Косово је годинама не само демаркациона линија унутрашњих подела, већ и прецизни барометар српске спољне политике.
Док су решења на дугом штапу, док је Европска унија неинвентивна и пасивна, одржава се статус кво што највише погодује Москви којој је Косово најефикаснија полуга утицаја на Србију. Из Кремља стижу неутралне поруке: Русија ће прихватити све о чему се сложе Београд и Приштина.
Када се, као сада, енергичније умешају Американци наговештавајући да не желе да толеришу замрзнути конфликт и да би решење за Косово могло да се нађе у краћем временском периоду, неутралност Русије почне да копни, па из Москве стижу поруке у стилу да не треба журити.„Забрињава жеља за брзим решењем”, каже руски амбасадор у Београду Александар Боцан-Харченко. „То личи на успостављање фамозних временских оквира који су били разлог за то што претходни разговори о Косову нису били успешни.”
Забрињава жеља за спорим решењем, могли би да кажу многи незадовољни што косовски проблем наставља да успорава напредовање Србије према ЕУ и злоупотребљава се као параван који онемогућава истинске демократске реформе.
Свесни да би до убрзања могло да дође мимо њихових жеља, у Москви имају и амандман који делује као упозорење: не заборавите да без Русије и одобрења Савета безбедности Уједињених нација било какав договор не долази у обзир.
Другим речима: ми кажемо да нема наметање решења „које није прихватљиво за Београд, попут признања независности Косова”. Порука да ће Русија прихватити све оно што прихвати Србија не важи.
Пошто је постављен нов оквир, Москва од својих симпатизера у српској политици очекује да појачају ехо поруке „Русија се пита” и да у истој мери омаловаже ангажман Вашингтона и/или Брисела.
На пример, Ивица Дачић. Лидер социјалиста сматрао је за потребно да се оглуши о правила лепог понашања када вам гост први пут долази у кућу, па је комесару за проширење Оливеру Вархељију покушао да одржи буквицу, да му каже да „не зна где је дошао, да ћути док неко отима српске манастире на Косову, да ћути за таксе које је увела Приштина на робу из Србије...
„„Напао сам ЕУ због непоштовања Бриселског споразума, увођења Косова у поглавље 35, па сада све зависи од тога, због тога што ћуте на дешавања у Црној Гори и што су неправедни”, потврдио је Дачић за „Блиц”.
Мађар је у једном тренутку устао, пришао премијерки Ани Брнабић, нешто јој шапнуо на уво, а потом напустио салу. Пошто је симптоматично изостало саопштење владе, све је остало на неуверљивом тумачењу да је Вархељи журио на неки други састанак.
Готово да фасцинира умешност да међународне посреднике од старта гурате од себе иако је дипломатија по дефиницији дисциплина која треба да привлачи, а не да одбија. Памтим када је Марти Ахтисари 2005. године именован за специјалног изасланика Уједињених нација за Косово, а српски таблоиди га дочекали текстовима да му је отац био нациста.
Дачић сам одређује када ће, коме и на ком језику да пева, или када ће госта да обаспе увредљивим примедбама. Испаде да је Мађар крив за све што ЕУ није испунила последњих деценија. Шеф српске дипломатије је то и признао. Доста му је више. „Слушао сам и Олија Рена, и Штефана Филеа и Јоханеса Хана, али слабо смо се померили напред”.
То што се нисмо померили напред у значајној мери може да се припише оним српским политичарима који никада и нису показали ентузијазам према истинским реформама друштва и традиционално су ближи руском виђењу српске будућности. „Русија је партнер који не оклева да нас подржи где год је то потребно”, каже Дачић.
Биће оваквих окршаја све чешће. У мери у којој ће ЕУ у процесу проширења, у складу са приоритетима Емануела Макрона, све више инсистирати на владавини права, снажним институцијама, медијским и другим слободама. На свему што не лежи на срцу српским „путинистима” или поборницима идеје „нелибералне” Европе какву промовишу ауторитарни Виктор Орбан или евроскептик Матео Салвини.
И док Макрон поручује да је доста више фингирања демократије пропраћеног растом ауторитарности – што је начин да јавност заморена лажним обећањима поврати веру у ЕУ – није случајно и да Александар Вулин каже да би Србија требало да „преиспита европски пут”. „Не верујем у ЕУ, баш као што не верују ни Борис Џонсон, Орбан, Земан, Салвини или Макрон”.
Министру војном, бившем јуловцу, било би боље да даје коментаре на теме које се завршавају са „мм”: калибар 22, калибар 7,62, калибар 120 мм. Убацио је Макрона у дружину која заиста не верује у ЕУ, али је у случају француског председника озбиљно омашио: Макрон верује у унију либералних вредности која је антипод Орбану, Милошу Земану или Салвинију.
Но, шта значи пласирање дилеме да ли Србија треба да се креће европским путем. Уважавам Вулинову идеолошку омерту која каже „исток је црвен, доћи ће наше време”, али у име елементарне доследности требало би преиспитати шта он – а има их још – раде у влади чији је номинални курс Запад, Европска унија.
Зар Александар Вучић заиста мисли да док разне Вулине држи уз своје скуте може да добије поверење ЕУ? Да Макрон сутра не научи поруку на српском која ће отприлике гласити: „Вама није место у Унији. Сами сте одабрали да не желите вредности западних парламентарних демократија.” На то би Андреј Пленковић, премијер Хрватске која председава Унијом, могао да дода: „Сретан пут ка Путину, Орбану, Ердогану”.
