недеља, 23.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:56
ИНТЕРВЈУ: Зоран Кузмановић, вајар

„Победник” је сада јачи него пре 92 године

Аутор: Оливера Милошевићпетак, 14.02.2020. у 20:00
Зоран Кузамановић испред споменика (Фото лична арихва)

Симбол Београда је под великом медијском пажњом први пут за 92 године био скинут са постоља и под будним оком надлежних допутовао је 10. октобра прошле године у Смедерево у атеље вајара Зорана Кузмановића да би се санирала сва оштећења и спречило његово урушавање. Четири месеца трајала је рестаурација, а „Победник” је очигледно много недостајао Београђанима, али и туристима.

Док смо овај разговор водили са Зораном Кузмановићем у његовој радионици на обали Дунава у Смедереву трајале су завршне припреме за испраћај „Победника” из некадашње српске престонице у данашњу.

„Уједначавамо патину, стављамо премазе који ће га штитити. Уклопили смо се у дан, у сат”, одговара Кузмановић на питање да ли је симбол победе спреман да се врати својим суграђанима.

Данас је тај дан. Ремек-дело Ивана Мештровића враћа се на постамент. Стабилнији и снажнији „Победник” је спреман да и у наредним деценијама пркоси на београдском хоризонту.

Рестаурација „Победника” је велика част и деликатан задатак. Како се осећа уметник када му је буквално историја у рукама, кад је дотерује, чува од пропадања, продужава јој живот?

Јесте велики изазов управо због околности јер је то симбол Београда и веома значајна скулптура која ужива статус културног добра, па је зато и велика одговорност. Сваки пут кад је реч о овако важној и јавноj ствари, увек постоји нека доза треме, без обзира на велико искуство у рестаурирању.

Медијска пажња око „Победника” је надмашила све до сада. Да ли то уметника може да деконцентрише?

Очекивала се пажња, али из мог угла је она превелика. Иако сам имао уговорну обавезу да комуницирам с медијима када то од мене тражи наручилац посла, у овом случају Завод за заштиту споменика културе града Београда, нисам имао много времена за новинаре. Необично је да је скулптура доживела неку врсту персонализације, да се широка публика према „Победнику” односила не само као према скулптури него као према неком, малтене, живом бићу. То је вероватно нормално ако пођемо од чињеница да је скулптура рађена поводом ослобађања од петовековног ропства, да је направио изузетан вајар, и да је стицајем околности, уместо у градском амбијенту, како је првобитно планирано, постављена у природно амбијенталан простор, на хоризонту између границе земље и неба. То позиционирање на стубу, где се потенцира вертикалност и где она практично пара небо и понаша се антигравитационо, ова скулптура се наметнула као једна неизбежна визура сваког грађанина, посматрача. И као таква постала је првенствено симбол града, и наравно да је за време рестаурације недостајала. Та брига око тога шта је са скулптуром док се она не врати, била је очигледна и логична.

Сами сте рекли да није било планирано да споменик буде постављен на Калемегдану. Колико је за скулптуру значајно место?

Планирано је да буде постављен испред хотела „Москва” на Теразијама и требало је да има четири лава у бази са пет прстенова који симболизују петовековно ропство, и на врху скулптура „Победника”. Из одређених разлога скулптура ту није постављена. Управо место где се сада налази и то што може цео град да види „Победника”, од највећег је значаја. На Теразијама не би био толико упадљив, не би дошао до изражаја. Свака скулптура као и сваки други објекат, тражи егзистенцијални простор за себе. Београдска тврђава је срећно решење.

Да ли овакве рестаурације траже велико предзнање о некој скулптури, њеном настајању, па и самом уметнику – аутору?

Школовао сам се кроз класичан студијски програм и у оно време када сам студирао фигурација је била основа. Веома добро смо пролазили кроз фигуративну скулптуру. Поред осталих, бавили смо се и опусом Ивана Мештровића, као вајара који је био веома специфичан и аутентичан у том времену рађања модерне скулптуре, на самом почетку 20. века. С друге стране, прошао сам и кроз процесе израде скулптуре. Своје скулптуре такође радим у металу. По мом мишљењу то су најважније одреднице да би неко могао да се упусти у овакав посао – вајарско, технолошко и занатско искуство.

Када сте учили о Мештровићу нисте ни сањали да ћете једног дана лично радити рестаурацију његова два чувена дела, „Победника” и Споменика захвалности Француској.

Није ми падало на памет. Рестаурација није мој приоритетан посао, њоме се бавим јер је то један од начина за егзистенцију, али ми причињава задовољство што на тај начин ближе доживљавам поетике важних уметника. Неко ко се бави уметношћу мора да ради и друге послове да би егзистирао.

Као вајар разумете ауторове поруке које је оставио на својим делима. Шта је на „Победнику” највише наглашено?

Мештровић је био одличан вајар и иза себе је оставио пуно скулптура на простору ондашње Југославије. „Победник” је монументална скулптура, има јаку стилизацију и рађена је са јаком експресијом. Обилују вертикалне и вретенасте форме са јаким сенкама, оне издужују скулптуру, а тај начин моделовања појачава монументалност.

„Победник” вам је дошао „у комаду” за разлику од неких других споменика. Да ли то значи да вам он није најзахтевнији подухват?

„Победник” је изузетно компликована скулптура за рестаурацију, али било је и других изазова. Ниједна скулптура није имала исту проблематику, пре свега због начина на који су настајале и степена оштећености. Најоштећеније су биле топчидерска „Жетелица”, „Дечак са крчагом” са Чукур-чесме, Споменик захвалности Француској. То нису били уобичајени послови на конзервацији него се радило репарацији оштећења и консолидацији конструктивности форме.

Рестаурација „Победника” у једном моменту прешла је и на политички терен, тражена је чак и комплетна документација да се утврди шта се тачно ради са скулптуром.

То је ствар тренутне политичке ситуације у земљи. Све је то нормално, не видим да има ишта лоше у томе да се контролише шта се ради, како позиција, тако и опозиција.

Грађани су отишли и корак даље, рестаурацију су пратиле приче да му је буквално измењен лични опис – увећан нос, лице затегнуто, усне напумпане... Како се осећа уметник у овим „теоријама завере”?

У времену друштвених мрежа то је постао нормалан начин комуникације. Конкретно, када је лице у питању, јавност су збуњивале фотографије настале у различитим условима. Једна је прављена на дневном светлу, а друга у затвореном простору и под другачијим углом. Читање форме је онда тотално различито.

Победник поново на Калемегдану (Фото И. Милутинивић)

Радови који су извршени на површини форме скулптуре везани су искључиво за очување споменика, које је значило прецизно скидање слојева наслага оксида и апсолутно никаквих интервенција није било на самој бронзи, осим на местима која су имала механичка оштећења, рупе од метака.

Време чак и најчвршћим победницима науди. „Победник” је био у лошем стању и неки јачи ветар, рекли сте, могао је да га сруши?

Да, био је у алармантној позицији и последњи тренутак је био за рестаурацију. То је сигнализирано последњих седам- осам година. Имали смо турбулентну економску и политичку ситуацију па на ред нису стизале рестаурације споменика.

Тек кадa је скинут откривени су и нови детаљи како на самој скулптури, тако и на постољу, а који се тичу статике и безбедности. О чему је реч?

Највећи проблем је што је споменик у оно време ливен из делова, али је спајан гвозденим шрафовима који су од воде и влаге кородирали, и све везе су временом попустиле. Многи делови су били расклимани између себе, а највећи проблем је био што су скоро сви шрафови којима су стопала везана за плинту попустили, и због тога се „Победник” климао, као што се климао и соко у руци, и мач који је малтене испао из лежишта. Између делова од којих је скулптура састављена, нису идеални спојеви, у њих је улазила вода, а лед их једноставно размиче. Санација свих тих контаката од којих је скулптура састављена била је компликована.

Шта је све подразумевала та санација и постоје ли процене на који период је „Победник” стабилан?

Сви ти шрафови су или замењени или су направљени трајни завари између бронзаних делова. Онда је направљено ојачање, поготово у доњој зони скулптуре, удебљана је плинта са додатком плоче од 25 милиметара и две конструктивне цеви од прохрома, које су стављене кроз ноге, једна грана пролази кроз десну руку и спушта се кроз мач поново у плинту да би се добио трећи ослонац, и на тај начин је статика решена. Тројица професора Грађевинског факултета радила су статичке прорачуне и он је сада стабилан јер смо ишли на највећи степен заштите. А колико дуго... знате, он је сада ревитализован и у далеко је бољем стању што се тиче статике него што је био у време када је постављен, јер је коришћена нова технологија која тада није постојала.

Како сте му „зацелили” ратне ране од метака?

Имао је више од 30 рупа на себи, оне су затворене заваривањем материјала са истим хемијским саставом, осим у неким зонама где није могло, па је коришћен приближно исти састав. Било је пуно интервенција на самој скулптури где је било улубљења, око 100 на самој површини и скоро толико интервенција унутар скулптуре.

Колико људи је било ангажовано од октобра до данас на „Победнику”?

У радионици сам имао сталне сараднике, од шест до десет. Било је и сарадње са компанијом Месер-техногас око чишћења скулптуре сувим ледом, израде електрода за заваривање и око припреме специјалних мешавина гасова за загревање, као и са компанијом Митрашиновић у вези са подршком за металске радове. Милица Стојановић из Народног музеја била ми је сарадник за конзервацију.

Шта је било најтеже?

Све. Веома је захтевно било решавати статику, консолидовати те спојеве, вратити скулптури чврстину, поготово између делова где су везе попустиле.

Колико је непроспаваних ноћи због „Победника”?

Пуно смо остајали прековремено, ипак је рок за ову врсту посла тесан. Комплексан је посао, доста времена се трошило у изналажењу најбоље могуће тактике у самом технолошком поступку, јер је било много специфичних захтева.

 

Да ли ће „Читалац” читати новине испред „Политике”

Крајем 90-их направили сте необичну скулптуру „Читалац” за коју сте из „Политике” узимали искоришћене клишее. Још тада сте имали визију човека како стоји на аутобуској станици испред „Политике” и чита новине. Да ли ће се то и догодити?

Прича је потекла од в. д. главног уредника „Политике” Жарка Ракића, када је једном приликом видео уживо ту скулптуру. Онда је покренуо иницијативу да она буде испред „Политике”. Сигуран сам да постоје законске и правне процедуре које омогућавају постављање скулптура на јавном месту. Исто као и ви волео бих да знам судбину те иницијативе.

 

 

 

 

 

 


Коментари8
cedda
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Smederevka
Bravo za našeg Kuzmu! Obrazovan, stručan, skroman, apolitičan...kompletna ličnost. Prijatno sam iznenađena što je baš on odabran za konzervatorske radove, jer ga preporučuje samo stručnost, a to ovih dana baš i nije na ceni. Budite ubeđeni da je odradio najbolje što se može u datim okolnostima. I da, ispoštovao je rokove, što je takođe ovih dana čudo neviđeno. Baš u Smederevu u najužem centru grada ulicu od 100m rade od prošlog leta i još uvek su u fazi zemljanih radova.
Pera Segedinac
Zar krpljenje i farbanje 200.000 evra?Koliko bi koštao novi?
ВлаДо
Победник је осим непријатеља победио време.Сада када чвршће држи мач у својим рукама а соко му неће одлетети са руке победиће и дужи временски рок од досадашњих 92 године.
ЦЗВРС
Сачекајте бар један век па реците хоп.
Desimir
Niko ne pominje nakrivljeni kameni postament? Pobednik je vraćen na nagnuto postolje?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља