субота, 24.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 20.02.2020. у 18:00 Вук Драшковић

И Бог има свој пакао

(Илустрација С. Печеничић)

Много је људи у Србији који би, верујем, данас били живи, само да нису били са мном и у мојој близини. Смрт намењена мети косила је и поред мете. Због тога што сам још жив, а они нису, осећам се кривим пред њима и пред њиховим породицама. На опелима и парастосима обарам поглед, као да сам убица.

Тек у септембру 2000. године, Србија се, на изборима, одрекла Слободана Милошевића, апостола зла чијем сам слому допринео више од икога и који је мени, мојој породици и странци нанео више зла него било коме другом у Србији. Истога дана, та иста Србија одрекла се и мене и странке коју сам водио.

Од непријатеља је, чини ми се, можда и опаснији пријатељ, јер је његово копље ближе.

Добро сам упознао тај хор својих пријатеља, сувише уплашен да ризикује у борби, сувише непоштен да не би варао и подваљивао, сувише грамзив да медаље за заслуге не би крао од других.

Свој пакао има и сами Бог. Име му је вера у људе.

Стално сам причао о љубави и пријатељству, а често нисам био пријатељ ни самоме себи. Сваким наступом, сваком својом изговореном речју, изазивао сам позорност и скретао рефлекторе на себе. Као осветљена мета, привлачио сам стреле и показивао свачијој пакости и мржњи где може најтеже да ме уједе.

Нисам умео да будем ни тајновит ни опрезан. Све што сам мислио, говорио сам отворено и пред свима. Кршио сам правило пристојности да је непристојно показивати и свих пет прстију, а Србијом ишао расклопљених мисли, као да су раскопчане панталоне.

Нападао сам и оно што сам некада бранио и волео, одрицао се и себе кад бих поверовао да сам био у заблуди.

Упирао сам прстом тамо где је болест, а оболели су обожавали узрок болести.

Нараштај коме припадам или не живи више или нестаје ужурбано, па се све више осећам опкољеним страним поколењем.

Изнећу и свој, најкраћи, утисак и о нашем ,„глобалном времену”.

Запад више, изгледа ми, нема оне нагоне који стварају чврсте институције, чисте принципе и човечну будућност.

Као да „глобалном духу” више ништа није по вољи. Живи се данас, живи се веома брзо и неодговорно. Морал се претвара у погубну јагму за стицањем богатства као врховног добра, па се смањује, чак и губи, раздаљина између духовног човека и будале, јер обојица постају робови имовине.

Све је мање оних који своју раскош приказују само себи, а све више оних који је износе на пијацу, да се размећу и хвале, и богатство показују као једини доказ своје вредности.

Можда се овај данак мора плаћати ономе што називамо демократијом, али ја, ипак, стрепим од среће за којом жуде ћифте и краве, и од будућности у којој ће оно што човек ствара бити изнад човека, а компјутер паметнији од сваког шахисте.

Запад, Исток и читав свет иду у овом смеру, и свуда се диже ларма на оне који опомињу да срљамо ка апокалипси. На страни сам тих који опомињу, који се буне и позивају на социјална, духовна и морална начела, да се не пређе капија допуштеног и да се сачувају морал и  одговорност.

Од свих мојих дана најдражи су ми дани проведени на траговима Оног који је створио свачије дане. Ту сам лечио себе од гордости, разметања и злопамћења.

Она црквица, на брду Голгота, у којој је Христов гроб, мања је и скромнија од толиких цркава подигнутих у славу смртних људи. У Капернауму, где је Исус најдуже учио људе, и који је градић проклео због људске глувоће и слепила, Њему посвећена црквица је као сиротиште. Стотине хиљада хришћана, а и много обесно богатих међу њима, прошли су туда, сликали се за успомену и отишли без постиђености. И без обавезе да учине и нешто више од туристичког фотографисања на извору своје вере.

Све Христу посвећено тамо где је Христос био и боравио, најмање је и најбедније. Те црквице су одрпани просјаци пред огромним катедралама и дворцима кардинала, бискупа и владика широм света, пред њиховим златним жезлима и дијамантским крунама.

Узалуд је разметање, јер је то све ништа, магла и дим који себе вара, раскош која је јефтинија и од трунке прашине са Христових сандала.

Нема благајне, нема дијаманата, нема круна и титула који могу да од фењера направе сунце.

Први је живео као последњи и док је ходао Јерусалимом, Капернаумом и Назаретом, док је проповедао по Јудеји и Галилеји, док се молио на Маслинској гори, док је воду претварао у вино, а у Самарији, на бунару, девојку Самарјанку, коју је по Тори морао да мрзи, назвао сестром својом и рекао јој да ће доћи дани када се нећемо молити по храмовима, него ћемо Бога, као љубав и доброту, тражити у својим срцима. Нису Га чули, нису Га разумели, па су Га и убили и разапели, али је Он, и тада, опростио.

Признајем, ево, да ту страшну заповест, да опростим убицама и да их још и заволим, не могу да прихватим. Све остало могу, али то не. Чак и кад сам био на Голготи, та наредба није продрла у моје срце. Разумом, наслућујем њен смисао, али не даље од тога.

Из историје сам знао, а својим проживљеним искуством у у то се и уверио, да се међу стотину Срба једва налазио по један спреман да жигоше и грехе и глупости већине у нацији којој припада. Тај један, ма ко да је он био, имао је главу, а већина је, увек, кидисала да му је скине.
(одломак из књиге „Мета”)

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари26
c270d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

18551
mislim da je ono, sta su ljudi iz velike drenove rekli, kada je dobrica cosic pristao da bude predsjednik;:"pogresi cica", to isto za vuka draskovica treba reci,jer poslije,"noz"'sudija' i dr....,nije bilo smisla da se mijesa u politiku i da se pored "zanata",koji je maltene usavrsio,bavi drugim pitanjima!!!
Vladan - vladavina nežnošću
Divan, poznat tekst. Modeli oruzja I municije I zvuk pucnjave - jedino je shto se u ovoj zemlji menja. Mete su, PO strukturi I nacinu misljenja uvek ISTE.
Umni klon
Nije ovaj odlomak džabe sad..Vuče, budi još s nama, ima vremena za odlazak i kraj. Ima nas još, tvojih sledbenika, istomišljenika i bogami i po neki umni klon. Od prvog čitanja Odgovora kao klinčadija, povezao sam se ideološki i umno s tobom, i danas mislimo isto u oko 95% stvari. Jednostavno, mozgovi nam rade na isti način. Jedino nisam siguran oko te utehe, života posle smrti. A možda smo umrli još davno, kad smo se rodili u ovoj zemlji i medju ovim zabludelim narodom pogrešnih izbora.
Врабац
Бог верује у људе... Хм, плашим се, ако почнем са анализом те реченице, коментар ми неће бити објављен. Истина, Вук Драшковић уме лепо да напише, и нека на томе остане. Али, истина је и да се сећају многи времена владавине његове странке у Београду као правог пакла за правду и све Божје заповести. Џаба му ово писаније, ако је мислио на предстојеће изборе...
Branislav popović
Ovaj odlomak iz knjige, izazvao je bujicu komentara na ličnost autora. Koje smo mi društvo kad još vlada narativ iz 'devedesetih'?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља