Свестран, радознао, факултетски образован, самоуверен, дрзак, срећно разведен, увек с мањком пара у џепу. Наизглед јагње, а уствари гризе. То је профил човека који другима пише докторате за новац.
Тако бар изгледа „Политикин” саговорник који се у последње време бави овим „бизнисом”. Каже да је први пут 2008. године чуо да неко за новац израђује наручену докторску дисертацију, па озбиљно сумња да је тада све почело.
Он се у плагијаторске воде отиснуо много касније, а стигло се, каже, дотле да неке његове „колеге” отворено на интернету рекламирају свој посао. У виду једноставнијих огласа на сајту попут „Хонорарци”, или уз озбиљно израђену презентацију представљену у оквиру института који, како се може видети на мрежи, постоји у Лозници и за новац израђује све: од матурских и дипломских до докторских и научних радова. „Наш човек” не ризикује, докторате прави само по препоруци, и то за минималну цену од око 1.000 евра.
Није неки махер у том бизнису, каже, јер има кудикамо озбиљнијих играча. Овај је досад израдио само три доктората. Могу да напишу, објашњава, све што наручиоци затраже. Праве се докторати и колегама из других струка. Филолог уме да напише докторску дисертацију правнику, а археолог филозофу.
– Наручилац обично дође с темом и неком основном литературом, а онда ја то надоградим и пронађем још извора за солидан докторски рад. Обично литературу пронађем на интернету, али умео сам и да се потрудим, па одем до библиотеке. Уз то додатно исправљам све оно што ментор затражи да се утегне и улицка. Трудим се да оно што напишем буде задовољавајуће, не баш као да га за себе састављам. Али ако је наручилац океј и ако ме још приде и части онда рад састављам најбоље што могу – објашњава принцип рада писац лажних доктората.
Треба му отприлике два месеца да састави докторску дисертацију, али напомиње да увежбанији „докторанти”, који имају чешће наруџбине, то могу да ураде за упола мање времена. Каже да је још деведесетих било уобичајено писање семинарских и дипломских за наручиоце којима је горело под ногама да то што пре заврше, или су уз студије били и запослени, па им је време било драгоцено. И сада када пише докторат, он каже да има утисак као да израђује семинарски рад, само много дужи.
– Наравно, наручилац научи и одбрани све што ја саставим, али није то то. Не бринем за ауторска права, мора се зарадити на више страна да би се преживело у овој земљи иако нас убеђују да нам је све боље и боље. Вероватно то не бих радио да ми не треба додатан извор прихода и да ствари нису такве какве јесу, да се све плагира, од доњег веша до универзитетских уџбеника. Признајем гризе ме савест, понекад. Али ако ја не прихватим да радим докторат, други ће. А новац ми треба. Није нормално све то, али је најапсурдније да се ти што наручују докторат не кају, баш нимало. То је њима као да наручују неку робу, имају према мени такав однос. Само им је битно да све буде строго пословно и „чисто”, да им дам исправљен и добар докторат, они мени паре и онда да заувек заборавим на то – наглашава „Политикин” саговорник, који се тек спрема да се посвети исцрпном писању своје докторске дисертације.
А ове којима продаје знање дели на три врсте. Оне које мајке, очеви, па чак и супруге притискају да стекну звање доктора наука. Други су они који би да „докторирају” због напретка у послу или повишице плате, а трећи су искрени докторанти који су почели да пишу своју докторску дисертацију, али им је искрсао неки проблем који их је у тој намери зауставио, или су толико отегли рад да су испали из штоса, па онда плаћају за помоћ са стране.
