понедељак, 06.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:51

Певач мора да живи са музиком

Изложба посвећена чувеном тенору Звонимиру Крнетићу биће отворена вечерас у Музеју Народног позоришта
Аутор: Биљана Лијескићсреда, 19.02.2020. у 12:00
Звонимир Крнетић (Фото: НП)

Звонимир Крнетић (1930–2016) – незаборавни тенор, управо је тако насловљена изложба посвећена овом чувеном уметнику, прваку Београдске опере, чије је отварање заказано за вечерас у 18.30 часова у престоничком Музеју Народног позоришта. Захваљујући аутору поставке Драгану Стевовићу, до почетка априла, биће изложени у овом простору Крнетићеви лични предмети, плакати из представа у којима је певао, критике, фотографије које обухватају период од детињства до краја његовог радног века.

– Када се осврнем уназад и сагледам целу каријеру са свих страна, рекао бих да је то био маратон. На том певачком путу успео сам да измерим своје могућности, да одредим себи тачну снагу, колико сам кад могао да дам и да успем и на крају овог целог мог животног опуса, све је како сам желео и како сам замишљао – говорио је велики тенор својевремено у интервјуима за радио и телевизију.

Као Београђанин Звонимир Крнетић је прве музичке кораке начинио у родном граду, ту је низао касније певачке, а у каснијим годинама и педагошке успехе. После средње музичке школе „Мокрањац”, Крнетић је дипломирао на одсеку за соло певање, на Музичкој академији у Београду 1960. године у класи Јелке Стаматовић. Захваљујући стипендији годину дана проводи на конзерваторијуму „Бенедето Марчело” у Венецији, у класи Паола Бононија. По повратку у Београд, постдипломске студије приводи крају у класи чувене Зденке Зикове. Као студент 1958. је примљен на место члана Опере Народног позоришта у престоници, где учи много од диригента Богдана Бабића. Златно доба Београдске опере обасјало је и његов таленат и помогло му да пропутује свет захваљујући гласу. У националном театру сарађује са великим домаћим оперским певачима попут Милке Стојановић, Оливере Миљаковић, Бисерке Цвејић, Живана Сарамандића, Мирослава Чангаловића.

Не постоји криза опере, већ је то питање традиције и одређене културне политике, говорио је овај уметник

Добио је многа значајна признања, а иза њега су остали снимци на албумима са оперским аријама. На матичној сцени остварио је незаборавне улоге у операма „Травијата” (Алфред Жермон), „Севиљски берберин” (Гроф Алмавива), „Мадам Батерфлај” (Ф. Б. Пинкертон), „Хофманове приче” (Хофман), „Боеми” (Родолфо), „Коштана” (Стојан), „Фауст” (Фауст) „Аида” (Радамес), „Вертер” (Вертер), „Кармен” (Дон Хозе), „Тоска” (Каварадоси), „Аида” (Радамес), „Кавалерија рустикана” (Туриду), „Риголето” (Војвода од Мантове). Са Опером Народног позоришта, али и самостално гостовао је широм Европе. Певао је са Боналдом Ђаиотијем, Николајем Ђауровим, Титом Гобијем, Аном Мофо и другима.

– Сећам се да сам са великим жаром певао Каварадосија у „Тоски”, често са гостима, између осталих и са Титом Гобијем. Када сам сазнао да Гоби долази у Београд, задрхтао сам од среће, што смо добили прилику да покажемо, шта ми овде у Београду можемо у италијанском белканту. Кад смо завршили представу, он је мени пришао и казао: „Младићу, браво!”. То, као да ми је дало крила и драго ми је сећање на тај наступ – присетио се једном приликом Крнетић.

После двадесетогодишњег искуства на оперској сцени и концертном подијуму, Крнетић је, иако је тада био релативно млад, почео да се бави и педагогијом где је остварио значајне резултате. Када нас је напустио, пре четири године, његова ученица Љиљана Антонијевић, професорка соло певања у Музичкој школи „Станковић” у Београду основала је Удружење и Меморијал Звонимир Крнетић с намером да сећање на чувеног тенора и педагога настави да живи. И то је најмање што ученик може да учини за свог професора, сматра Антонијевићева.

– Певач мора и дању и ноћу да живи са музиком. Нема великог одмора, док год траје каријера. Ако се опустите, готово је! Поготово што је реч о живом инструменту, морате сваког дана, ујутру, да видите да ли је глас ту, да прођете кроз вокализе, да радите гимнастику, да будете стално у покрету и да живите са тим – био је савет искусног уметника.

Памте се и ове његове речи:

– Не постоји криза опере, већ је то питање традиције и одређене културне политике. На жалост, на културу дајемо веома мало. У свом педагошком раду сам долазио у контакт са многим студентима, којима сам говорио да је првенствено важан глас, али сам упозоравао да после тога мора да стоји велики рад и изнад свега добри нерви.


Коментари1
412ae
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zoran stokic
"Певач мора и даљу и ноћу да живи са музиком." "Živeti" za svoju struku (!) to kao narod nismo naučili za 200 g nove državnosti; takođe nismo savladali da građanskog društva nema bez "autonomije struka"! Istorija klasične muzike je najbolja riznica koja rečeno dokumentuje. Danas se nažalost izvodi samo 5% onoga što je storeno... J.S.Bah je išao pešice 1705. od Arnštata do Libeka (400km) da bi slušao majstora Bukstehudea, preslušati: "Nichts soll uns scheiden von der Liebe Gottes".....

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља