субота, 24.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 19.02.2020. у 20:00 Гвозден Оташевић

Ко је частан официр, ко вешалица за униформу

Старешине и грађанска лица који су на почетку рата самовољно напустили јединице и брже-боље кренули у СР Југославију нису избеглице. Они су дезертери и требало је да им се суди по тада важећим законима, каже генерал-мајор Божо Новак
Ракетно одељење ЈНА, Постојна 1990. (Фото-секција 350. ПВО)

„Старешине и грађанска лица на служби у ЈНА, који су очували животе поверених војника и системе ратне технике и друга материјална средства на почетку рата у СФРЈ деведесетих и пренели их у СРЈ, постали су војни бескућници, али нису избеглице. Ризикујући живот, били су верни датој свечаној обавези, најчешће не знајући где су им породице и касније наредбама прекомандовани и постављени на дужности у гарнизонима широм СР Југославије”, каже за „Политику” пензионисани генерал-мајор Божо Новак.

Он прави оштру разлику између две групе војних лица и постављеника:

„Једни, старешине и грађанска лица на служби у ЈНА, остали су на дужностима у разним крајевима СФРЈ, бранили отаџбину, људску и војничку част, али многи од њих се, ево после три деценије, и даље потуцају по Србији од немила до недрага. Али старешине и грађанска лица који су на почетку рата самовољно напустили јединице и брже-боље кренули у СР Југославију нису избеглице. Они су дезертери и требало је да им се суди по тада важећим законима.”

Он описује како је настала ова категорија наших становника и суграђана, која је и данас без свог огњишта и крова над главом.

Већина старешина и грађанских лица имала је откупљене станове или стечена права у Словенији, Хрватској, Македонији и делу БиХ. Међутим, морали су да их напусте јер су њихове јединице предислоциране у том тренутку у другу републику, касније у ствари другу државу, СРЈ. Овде се не ради о прекоманди унутар једне државе. Своје обавезе службе су извршиле. Обавезе према њима су: приоритетно решење стамбеног питања у гарнизонима у које су предислоцирани. Команданти јединица су добили акт Персоналне управе у коме се наглашава да ће се стамбено питање у новим гарнизонима решавати по приоритету.

„Међутим, та обавеза државе, која је могла да буде решена за две године, због незаконитог понашања лица на служби у Војсци СРЈ и Савезном министарству одбране, остаде мртво слово на папиру. Уместо да сви расположиви и новоизграђени станови буду додељени њима, па тек онда да се решавају питања осталих, привремени смештај у касарнама, заједничким просторијама, хотелима, спортским центрима постаде за неке трајно решење. По праву и прописима њихове станове разграбише и поделише, а предислоциране затворише у војне објекте. У двокреветним, трокреветним, четворокреветним становима, то јест собама, рађала су се деца, завршавале школе, па и факултети, из њих испраћали на вечни починак. То су војни бескућници. Не заслужују и не прихватају сажаљење јер нису просјаци него доказано најморалнији припадници нашег, војног позива. Нису у СР Југославију дошли бежећи као појединци и спасавајући голи живот, него су у ову земљу увели системе ратне технике огромне вредности.”

Генерал наводи и чињенице у прилог.

Тако је 350. ракетни пук ПВО, чији је командант он тада био у чину пуковника, после осам месеци од напуштања Словеније („1991. године смо имали 196 старешина и око 350 војника”), упућен на две предислокације: у Мостар, па у Београд, с пређених 850.000 километара маршевским колонама с командом, четири ракетна дивизиона ПВО и ракетнотехничким дивизионом са 123 старешине и 54 војника, комплетном ракетном и другом техником чија вредност је преко 100 милиона долара. У априлу 1992. ушао је у састав ПВО Београда. За те паре које ова држава није морала да издвоји за куповину ракетних система „нева М” могло се изградити 20.000 станова. Ниједан војник за тих осам месеци није рањен ни погинуо („Очували смо њихове животе и вратили их кућама”).

Половину 250. ракетне бригаде ПВО одликоване Орденом народног хероја у одбрани од НАТО агресије чинили су ракетни дивизиони предислоцираног, некадашњег 350. ракетног пука ПВО.

„Доживели смо: добро дошла, технико, али шта ћете нам ви. Тако постадосмо војни бескућници. Сам ракетнотехнички дивизион је очувао и унео у Србију 350 ракета, вредност сваке ракете је 80.000 долара, а с пратећом техником и опремом укупно 30 милиона долара. Командант те јединице, тада мајор, а данас пуковник Драгомир Живановић, и још неке старешине пука, Бранко Дерентовљевић, Бранко Ристовић, Славко Седлак, после неког времена добили су привремени нужни смештај у Спортско-рекреативном центру ’Сурчин’ и још су тамо. Неки су прошли и горе.”

Генерал Новак, који је деведесетих био заменик команданта Ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске, недавно је на годишњој скупштини Удружења војних бескућника у Београду упознао јавност с недозвољеном дискриминацијом и кршењем људских права с тешким последицама за најчасније припаднике војног позива и њихове породице. Каже нам да, према подацима Удружења невољника, чији је председник пилот Владо Ђукић, тренутно има око 2.500 породица.

Новак закључује:

„Војни бескућници нису жртве само политике. На власти се променише многе странке, а однос према њима је исти. Жртве су и незаконитог, безобзирног, неморалног, понашања њихових колега, старешина, припадника војног позива у војсци и МО. Овде се ради о намерној дискриминацији од стране државних службеника. Истичем: официр мора да буде частан човек, да поштује кодекс части. Онај ко је нечастан нема право да га зову официром. Он је само жива вешалица о коју је окачена униформа.”

Коментари28
0f260
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nebojsa Stasevic
Bio mi je komadant u Sloveniji i Mostaru(bio sam redovan vojnik). Časan oficir poput nasih slavnih Vojvoda. Kada General prica mora da se ćuti i poštuje.Generale zelim Vam dobro zdtavlje!!
Markiza
Izvela bi JNA 1990. vojni puč da nije bilo barem dvije stvari: 1) Svi predsjednici republika došli su na vlast voljom njihovih naroda. Dakle, JNA bi tu išla dirtektno protiv tih naroda. 2) JNA je shvaćala historijski kontekst u Evropi tog doba. Shvatili su da "ča je bilo tega više ni" - rekli bi moji čakavci.
Vojnik JNA
Časni ili nečasni, Titovi oficiri su bili samo jedna rulja arogantnih neznalica. Upropastili su i vojsku i oružje i državu. Nisu zaslužili ništa a sve im se dalo. Od njih su samo ovi današnji još gori.
Dragan
Poštovani, tačno je da značajan broj nekadašnjih profesionalnih pripadnika Vojske nije rešio stambeno pitanje. Indikativno je da o beskućnicima stalno potencira gospodin Novak. Imenovanii ima stan (oko 150 kvadratnih metara) na Banjici puta VMA. To što nije želeo da uđe u otkup po važećim propisima to je njegova stvar.
miami
Sluzili su komunistickom sistemu, koji je bio pogresan od samog starta. Zato su I platili cenu. Vojni stanovi gde su oni ziveli, nisu bili njihovi I privatni, vec drustveni, tako da su ostali u vlasnistvu republika iz kojih su dosli. Znaci placena je ideoloska cena. Drugo za 100 miliona, ne moze da se napravi 20.000 stanova, vec 2.000.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља