среда, 01.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:24
ПОГЛЕДИ

Владалац овоземаљског света

Аутор: Владимир Вулетићпетак, 21.02.2020. у 18:00

Примитивизам средњег века огледао се понајвише у веровању у ђавола. Ђаво се доводио у везу са свим важним питањима која су мучила човека. За сваку невољу било да је реч о личним траумама или природним недаћама оптуживан је нечастиви. На тај начин човек је налазио интелектуално задовољење али и оправдање за сопствену немоћ и немар. Он је био владалац овоземаљског света.

Укидање ђавола, како каже Курт Флаш, представљало је „пресудан културносторијски и научноисторијски догађај”. Заправо, тек тада је отворен пут доминацији рационалног односа према свету и последично према економском и културном развоју. Но мада укинут, Мефистофелес није протеран из мисли и духа људи. Као далеки одјек давних времена и данас се може чути да, пред проблемом на који нема рационалан одговор, савремени човек каже – ко зна који је андрак.

У примитивнијим срединама и код некултивисаног света сећање на врага се најчешће оживљава у ритуалима демонизације. Склоност људи да олако поверују у демонска својства појединаца и тиме објасне последице сложених сплетова различитих, махом безличних чиниоца у основи је последица незнања, као и потребе за јачањем групне кохезије услед страха од непознатог. Попут далеких предака и данашњи примитивни људи, без обзира на степен формалног образовања, пријемчиви су да узроке проблема – било у породичном, локалном, националном, или глобалном оквиру – персонализују и  себи објасне демонским својствима онога за кога верују да има или може имати утицаја на токове збивања. Што је особа истакнутија тиме је већа вероватноћа да ће јој демонска својства бити успешно приписана.

Ту слабост људског ума неретко користе лукавци за остварење својих личних, економских или политичких циљева. Управо они поистовећују с ђаволом своје непријатеље ради мобилизације себи сличних и заједничке хајке на њих. Квалитетна демонизација подстиче лабилније особе на фуриозност, а чак и они који не верују у демонски извор проблема остају парализовани и немоћни да се супротставе колективном трансу и помамности. Демонизација почиње у тишини (да не чује ђаво) у ужем кругу посвећених. Тек касније хајка постаје гласна и прећена оргијастичним истеривањем ђавола. Тада кључну улогу добијају егзорцисти, обично небитне, али истакнуте фигуре са формалним ауторитетом које група посебно цени (академици, глумци, доктори наука итд).

Процес демонизације подразумева стигматизацију. Жигосање неке особе са циљем истицања њених видљивих физичких својства и стварање утисака о њеним менталним ограничењима и свеколиким изопаченостима у корену је сваке стигматизације. Потом се особа стереотипизује повезивањем са карактеристикама типовима личности „ненормалним” за дату културу (нпр, педери, издајници итд) који вређају и угрожавају утврђене вредности „нормалних”.

Стигамтизација, међутим, више говори о онима који то чине него о стигматизованима. Најчешћа објашњења потребе да се други обележе указују на психолошке поремећаје код особа који жигосањем и прогоном других теже да ојачају сопствено пољуљано самопоштовање, или преброде различите облике неурозе – првенствено осећања свеприсутног, безразложног страха (анксиозности).

Мада подразумева стигматизацију, демонизација је увелико надилази. Она не тежи делимичној дехуманизацији и изолацији стигматизованог, већ подразумева свеобухватну и безусловну дехуманизацију и активан борбени став према претпостављеном демону с циљем његовог потпуног поништења. Док је стигматизација усмерена на одређену особу, демонизација укључује све који се на било који начин могу довести у везу са сатанизовном особом. Довољан је, на пример, само физички контакт, примљен орден из руку шејтана или заједничка фотографија, а неретко тек магловита сумња за сарадњу са демоном или пословање у корист његовог интереса, па да истеривачи ђавола падну у транс.

На личном плану нема створа који је оставио траг у сопственом окружењу, а да није био изложен неком облику сатанизације. Само потпуно неинтересантни и безлични, потуљени и утишани појединци кадри су да избегну демонизацију. Но, неретко, у датим околностима они постају најстраственији егзорцисти. Сопствену неоствареност, посебно амбициознији примерци међу њима везују за подлост белзебуба и њихових помоћника. Зато демонизовање других постаје начин јачања пољуљаног самопоштовања. Умишљене жртве постају сурови прогонитељи који осећај безразложног страха преобликују у, такође, ничим необразложен осећај моралне супериорности. Ако сатану учине већим и страшнијим тиме расте и њихово уображено јунаштво и представа о сопственој моралној величини.

Систематској демонизацији, међутим, изложени су само посебни појединци. Мада сатанизација подразумева и медијски линч (од некада популарних памфлета и пашквила, до данас преовлађујућих твитова и документарних серијала), истинска демонизација је више од пуког медијског притиска и уцене. Она обузима душе демонизатора. Проницљивошћу свога генија велики песник је за вечност написао стих:  „У баснословну књигу пишу га сви, но људи тиме нису ништа бољи, лишили су се Злог, но остали су зли”.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари12
a25e0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бранислав Станојловић
Твоје име, синко, значи "владалац света".
Џејми Шеј
Примитивизам средњег века огледао се понајвише у веровању у ђавола. Primitizam savremenog sveta je verovanje u coveka - politicara opste prakse tzv elitnih intelektualaca koji prodaju svoje misljenje za materijalna dobra ili sinekure u UO, savetnicima institucija, partija itd.
Slobodan Markovic
Odlican tekst za neku vezbu na Filozofskom fakultetu, sto bi Profesor i predsenik Upravnog odbora rekao: "Nismo nadlezni". A zasta smo nadlezni, ni sami ne znamo.
El Mussa The Kesseџija
Đavolov najveći uspjeh je u tome što je uspio ubijediti ljude da ne vjeruju u njegovo postojanje .
Dragan Pik-lon
"Ponekad treba i Djavolu zapaliti svecu''-srpska narodna poslovica.Koju sam procitao na zidu opstinskog zdrastvenog centra(GGD)u centru Roterdama(Holandija) u ulici Baan.Na plavoj ploci 40x40 cm,na srpskom Jeziku(Latinicom).Dole u zaglavlju pise na holanskom'-srpska narodna poslovica.Tabla je cvrsto zakovana za zid bez srafofa na visini od oko 2 m.Sa suprotne strane je restoran na cijem zidu su islikani vesele djavolske igre .10x20 metra.Ovi grafiti su po meni jedno malo remek delo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља