уторак, 31.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:48

Сваки болесник има право на негу до краја живота

У Србији, процене су „Белхоспис центра”, потребе за палијативним збрињавањем има око 16.000 пацијената, али у медицинским установама нема довољно места за све њих
Аутор: Вишња Аранђеловићчетвртак, 20.02.2020. у 20:00
(Фото Белхоспис центар)

Када се неко приближава крају живота једина брига не би требало да буде само како му смањити бол, већ старање и о његовом емоционалном, психичком и социјалном стању. Укратко, то би била и дефиниција палијативног збрињавања о којем смо уочи обележавања Међународног дана социјалне правде разговарали са Вером Маџгаљ, извршном директорком Центра за палијативно збрињавање „Белхоспис”.
– Право на достојанствен живот, a самим тим и смрт, једно је од основних људских права. Зато је важна свеобухватна брига о пацијентима и то од оног тренутка када им је постављена дијагноза са неизвесном прогнозом, попут канцера, Алцхајмера, церебралне парализе, ХИВ-а, односно АИДС-а... Када говоримо о палијативном збрињавању заговарамо да човека не треба посматрати кроз болест и, иако најважнија, није и једина брига како му умањити бол, већ водити рачуна о њему као социјалном и емотивном бићу. Уз све то пажњу треба посветити и члановима њихових породица – појашњава за „Политику” наша саговорница.
У Србији, процене су ове организације, потребе за палијативним збрињавањем има око 16.000 пацијената. Иако ресорна министарства показују интересовање за овај проблем, тренутно не постоји довољно капацитета. А у здравственим установама у којима и има места за ову врсту збрињавања стандарди су далеко од онога што је међународна пракса.

– Пре свега неопходан је тим који ће бринути о пацијенту и његовој породици, осим лекара ту би требало да су и психолог и социолог. Многи пацијенти, рецимо, не знају да имају право на такозвану туђу негу. Дешава се да породица у жељи да свом члану продужи и учини квалитетнијим остатак живота продаје имовину и све дубље упада у сиромаштво – упозорава Вера Маџгаљ.

Идеална слика, када је реч о палијативном збрињавању је да у Србији осим стационара постоје и дневни центри као и подршка код куће, јер чак 70 одсто болесника жели да последње дане живота проведе у свом дому. Већ постојеће службе за кућно лечење нису довољне јер у свом тиму немају ни психолога ни социолога, a ни сами лекари нису довољно обучени за палијативно збрињавање. Наша саговорница сматра да би цивилни сектор могао много да допринесе у овој области.

– Ми имамо око 150 волонтера који су посвећени пацијентима којима је потребно палијативно збрињавање. Све услуге које нудимо су бесплатне, потребно је само да нас они којима је наша помоћ потребна контактирају. Наш тим у којем су лекар, медицинска сестра, психолог и социјални радник посећују пацијенте у њиховим кућама и након увида у историју болести, прегледа и процене социјалног статуса предлажу план даљег збрињавања. Оно што је важно да напоменем јесте да је услуга доктора саветодавна, јер он не прописује лекове. Ту је да предложи терапију за контролу бола и адекватну негу и тај извештај даје изабраном лекару са којим је у контакту – појашњава наша саговорница.
Све време њихов тим води рачуна о потребама и жељама пацијента и породице нудећи подршку која може да укључује, рецимо, донацију декубитних душека и кревета, ортопедских помагала и свега онога што се не може добити кроз здравствено осигурање.

– Чак ако пацијент затражи духовника, ту смо да и тај сусрет омогућимо. Наша подршка не престаје смрћу пацијента већ се наставља и наредних годину дана, колико траје период жалости. Нарочито ако су иза преминулог остала мала деца радимо на томе како да превазиђу трауму насталу одласком родитеља – додаје извршна директорка „Белхосписа”.

Како затражити помоћ

Пацијенти и њихове породице могу се директно обратити „Белхоспис центру” на број телефона 011 33 43 311 или на имејл адресу office@belhospice.org. Нажалост, овај центар још увек нема могућности за болнички смештај пацијената. За сада је у плану изградња оваквог објекта, а када ће се то и догодити зависи од донатора. За сада, пацијентима је на услузи дневни центар у Малом Мокром Лугу, који је отворен од девет до 16 часова, а оболелима омогућава велики број активности – од разговора са психолозима и социолозима до коришћења услуга фризерског салона.


Коментари5
365e0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Срба
Има. Али, не у Србији. Овде, не дао Вам Бог да душу морате у некој болници да испустите.
DacaZvezdana
Centar ili smeštaj za umiranje. Pružaju uslugu pri samrti ... možda je to dobro a možda i nije. Na kraju života je ipak najbolje da su najbliži srodnici tu, ali naravno, neizvodljivo uvek. Videla sam kako časna sestra obavlja tu dužnost. Čita molitviu kao mantru i drži bolesnika za ruku. To je sve. U sobi leže desetak istih takvih, sami, bauljaju po krevetima i niko im ne prilazi. Tužna stvarnost. Kuda ide ovaj svet. Hospiciji su deo katoličke crkve i obuka je uglavnom njihova.
Boris
@DacaZvezdana Tako je to. Da li ste ocekivali da ce sestra da dozivljava patnje i traume kao i ona? Nema te plate za koju bi neko to podnosio. Ne postoji dostojanstvena smrt, sem one u snu, od starosti. Svaka bolest je grozna.
Препоручујем 26
stari doktor
Tako je to kod nas, kada se približi vreme odlaska usled neizlečive bolesti i starosti, za njih nema niti je ikada i u vreme SFRJ bilo mesta gde bi bili smešteni da dostojanstveno umru uz svu medicinsku negu i palijativu. Nema je ni sada. Blago onima koji imaju porodicu i kućni smeštajni kapacitet da ostanu do smrti sa svojima uz terensku palijativu, za koju se zalaže ova institucija. Tako se patnje i umiranje u našoj varijanti pretvaraju u pravi Danteov pakao. I to je naličje naše stvarnosti.
Fonko
Srbija je zemja paralelnih pogleda na sve.Majku smo vodili po svim bolnicama,svuda su rekli da nemaju mesta,da nije pacijent za njih... Sve to razumem,ali zena je bila mlada.ni u jednom trenutku niko nije pomenuo vrstu zbrinjavanja o kojoj pisete.Cak i kada je pre toga bila u bolnici,pregled od velike vaznosti je bio zakazan za dva meseca stonje bilo ravno smrtnoj presudi.U dogovoru sa doktorom poveli smo je na privatno snimanje da bi je vratili u bolnicu ali na povratku su nas ipak odbili...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља