уторак, 31.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:52
ИНТЕРВЈУ: ЈАН ФАБР, редитељ и уметник

Покушавам да залечим ране у уму посматрача

Време је специфичан материјал. Имао сам у младости два искуства блиске смрти и од тада осећам као да живим у „позајмљеном времену”, постмортем стадијуму живота
Аутор: Милица Димитријевић, Борка Г. Требјешанинпетак, 21.02.2020. у 20:00
Јан Фабр (Фотографије: Stephan Vanfleteren)

Интригантан је као појава. И иновативан као уметник. Духовит и дрзак, воли да остане делимично и тајновит, мада је поприлично отворен док вас, уз дискретан смешак, скенира одговарајући на ваша питања. У то да је овакав каквим га описујемо публика, посебно они који нису превише упознати са његовим радом моћи ће да се увере данас и сутра, јер ће се Јан Фабр, иначе чест гост Београда, овога пута разоткрити онако како до сада није обичавао – кроз изложбу коју отвара, књигу коју промовише и монодрамску представу која се игра према његовом тексту.

Слично његовој сада већ легендарној представи „Олимп”, која је пре две и по године на отварању Битефа играна у трајању од 24 сата без паузе, уз директан телевизијски пренос, програм поводом којег разговарамо згуснут је у кратак временски распон. Поставка „Празник малих пријатеља” свој живот почиње вечерас у 19 сати у Великој сали престоничког Народног музеја, представа „Ноћни писац” биће на програму сутра увече у 20 сати на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта (у изведби Слободана Бештића), а ту ће бити, након представе, представљен и његов „Ноћни дневник 1992–1998”.

Истински велика уметност мора да има мирис

Фабров тим наглашавао је од самог почетка овог пројекта да су ови видови стваралаштва у његовом случају неодвојив трилинг, који корене има у добу када је овај Белгијанац као млад визуелни уметник био фасциниран светом инсеката, а разраду у његовим несаницама током којих настају језгровити, интимни записи и потоњим редитељским бравурама које су га прославиле. Сопствени митски универзум усредсређен на живот и смрт, лепоту и ужас, крхкост и насиље, смртност и вечност Фабр је, попут ентомолога, заснивао на проучавању поменутих малих бића, а како нам каже, носећи интензивна и лепа сећања на последњи боравак у Београду 2017, и сам је радознао да види како Бештић изводи његов текст и како је изложбу поставила његова сарадница Јоана Де Вос, коју сматра једном од најталентованијих кустоскиња Европе. „Увек се предајем изненађењу. И љубави, која је врховна моћ”, поручује Фабр.

Упутите нас у везу између изложбе, дневника и представе?

Писање и цртање основа су целог мог света као визуелног и позоришног уметника. Кад пишем ја цртам и кад цртам ја пишем. Цртежи, објекти и две инсталације, а реч је о мојим радовима из седамдесетих, откривају моју фасцинацију инсектима и осталим минијатурним створењима, али и моју жељу да проникнем дубоко у саму механику живота. Да премостим животињски и људски инстинкт, интуицију и интелигенцију како на физичком, тако и на духовном нивоу. Моји „Ноћни дневници” дају увид у моја уметничка искуства и размишљања. Пишем о свету инсеката и о томе како доживљавам своја истраживања. Неки цитати одатле део су сценографије која прати изложбу, док неки фрагменти дневника и позоришних текстова чине базу сценарија за представу. Изложба је, стога, била и згодан повод да се јавности представи трећи део „Ноћних дневника”, који је озбиљношћу Културног центра Београда и љубазношћу Зоране Ђаковић и Јасмине Петковић, две даме из КЦБ, угледао светлост дана на српском, и да се премијерно прикаже представа са талентованим и страсним Бештићем.

За прва два дела ваших дневника каже се да је то „скандалозно искрена исповедна проза, структурно слична вашим другим мултимедијалним пројектима, са намером да провоцира”. Да ли се то може рећи и за овај трећи део или се нешто променило?

И ту је све исто. Пишући покушавам да вербализујем своја свакодневна искуства, животну филозофију, уметничку визију. Увек се текст врти око мог духовног и уметничког бића. Моји дневници су искрени јер верујем у обмањивост измаштаног. Они су директни јер материјализују мој унутрашњи језик, моје личне покушаје, борбе, страхове, успехе, неуспехе, радости… Ту говоре мој мозак, срце и моја сексуалност. Али, није ми намера да провоцирам, никада ту није било речи нити ће бити о провокацији. Моја потреба је да разумем и ослободим људско тело. Првенствено сопствено, а потом и да то пренесем на публику која је са мојим делом у вези. Већ четрдесет година људско тело је субјект и објект мојих разматрања и мог писања, визуелне уметности и театра. Ако је изазов за мозак провокација онда је то добра ствар и могу да будем само задовољан као стваралац јер сам дотакао и, можда, променио начин на који размишља и посматра ствари моја публика. Покушавам да залечим ране у уму посматрача.

Љубитељи позоришне уметности и даље препричавају вашу представу „Олимп” која је ономад освојила и жири и публику. Какво сценско изненађење нам припремате у представи „Ноћни писац”?

Реч је о две потпуно различите продукције. „Олимп” је био изузетно дуготрајан и опсежан, укључивао је много глумаца, играча и перформера. Концепција „Ноћног писца” је врло приватна, минијатурна верзија свих емоција које је гледалиште имало прилике да искуси током „Олимпа”, кондензована на сат и двадесет минута. То није лако, не би требало потценити интензитет монодраме, због чега посебно поштујем Бештићево умеће.

У чему је по вама лепота позоришта?

Лепота је у бивању у садашњости и духовном спајању људи у једном простору зарад дељења мисли и енергије. Волим ефемерну природу позоришта. Позоришна представа је на крају попут леша, ништа не остаје, само сећање на искуство. Многи глумци и играчи толико много дају за толико мало новца, једино што можемо је да их поштујемо.

Зашто је време важно у вашем уметничком изражавању?

Време је специфичан материјал. Имао сам у младости два искуства блиске смрти и од тада осећам као да живим у „позајмљеном времену”, постмортем стадијуму живота. Сва моја дела су чинови поетског тероризма! Моја је амбиција да понудим и иза себе оставим временску капсулу за будућност, која у себи садржи есенцију целокупног мог рада, у име одбране рањивости лепоте и човечанства.

Живимо у друштву које је гладно аутентичности. Зашто је све јача потреба да видимо и осетимо људе, да их омиришемо?

Зато што ништа не може да замени откуцаје срца, поглед у очи, осећај који понесемо након руковања… Реч је о размени стварне енергије која је потребна људима. Истински велика уметност мора да има мирис.


Коментари4
c7e27
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bolesno
Tzv. umetnik koji je propao svuda u svetu pa su ga doveli u Srbistan.
poštedite nas
Ovaj tekst je u potpunoj disharmoniji sa njegovim radovima, koji su toliko degutantni i umobolni, da je pitanje ko ga dovodi u Beograd, sa kojim motivom i šta takvi radovi našem namučenom narodu mogu doneti? Čija je to ideja da savremena umetnost mora da izazove osećaj mučnine, gađenja, totalnog beznađa? Takođe, ne razumem zašto ne objavljujete komentare koji upućuju kritiku, da li su politički nekorektni?
зашто, чему...
Не схватам због чега је овај "уметник" толико фаворизован код нас? Довољно је погледати слике његових радова па схватити колико је његов ум болестан, и рекао бих штетан за психу. Заиста нам нису потребна таква ”дела”.
Зоран Маторац
"Љубитељи позоришне уметности и даље препричавају вашу представу „Олимп” која је ономад освојила и жири и публику." Ово је прилично уопштен и пристрасан закључак. Мене није ни освојио ни импресионирао. Ризикујем да ме прогласе за незналицу, али храбро тврдим да је свих 24 сата "Олимпа" обична будалаштина. Фаброве визуеле метафоре можда може да разуме неко ко је до детаља упућен у античке драме, али ја не бих мењао ни десет минута "Ујка Вање" за тако нешто.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља