петак, 23.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 23.02.2020. у 18:28 Мирјана Сретеновић

Голим рукама ухватити блесак

Мислимо о томе како је настао свет и има ли наш живот смисла, али нас фрустрира што су нам мисли током дана неухватљиве, често хаотичне и немоћне пред смрћу, наводи Џорџ Стајнер у књизи „Зашто размишљање растужује”
Албрехт Дирер, Меланхолија, бакрорез, 1514.

Филозоф Фридрих Шелинг у књизи „О суштини људске слободе” писао је о дубокој неуништивој меланхолији сваког живота. Сматрао је да је туга у вези са са процесом мишљења као таквим, са сазнајном перцепцијом. Можемо ли да расветлимо разлог за то и имамо ли право да питамо зашто људско мишљење није радост – пита Џорџ Стајнер, аутор књиге „Зашто размишљање растужује – 10 могућих разлога”, коју је са енглеског превео Слободан Дамњановић, у издању „Карпоса”.

Француско-амерички књижевни критичар и есејиста Стајнер рођен је у Паризу а школовао се у Француској, Америци и Британији где је предавао енглеску и компаративну књижевност на Харварду, Принстону, Кембриџу и Оксфорду. Најпознатија дела су му „Смрт трагедије”, „Толстој или Достојевски”, „Анализа западног романа”, „Граматика стварања”.

У књизи пише да смо у стању да формулишемо како је настао свет, има ли живот смисла, да ли Бог постоји, и да је та потреба за постављањем питања створила људску цивилизацију. Помиње да мишљење омогућава човеку да буде господар природе и свог бића, а од десет разлога за тугу, један види у неухватљивости мисли – мишљење не може да се контролише, оно и у сну следи свој пут.

– Кад решава задатак математичар се искључи из света понекад и по више часова без прекида. У кључним тренуцима свог рада хирург искључује сваку непажњу. Такву чистоћу, зраке концентрисаног мишљења може да постигне мали број људи и то за краће време. Они се догађају на врхунцу изузетности – помиње аутор књиге.

А када усредсређеност прође, мисли лете како желе и хаотичност је повод за меланхолију.

– Непрестано пролази непримећено читава маса мишљења, безоблична и бескорисна. Од оног о чему смо мислили пре сат времена због случајних околности или ометајућих ефеката неког задатка који се предузима, неће остати никаквог трага. Размотримо разочарање човека који се буди, убеђен да је у сну дошао до важних увида, нашао дуго тражено решење, саставио врхунску песму, и онда схвата да је свеска поред кревета пуна бесмислених жврљотина. Та фрустрација није доказ да је нестала мисао била неважна. Она је само избрисана као милион других које нас преплављују...

Ајнштајн је, подсећа аутор, тврдио да је током живота имао само две идеје, а Хајдегер је сматрао да сваки велики мислилац има само једну мисао коју понавља у својим делима. И он верује да је битан научник онај који се посвећује једном плодном круцијалном открићу, искоришћавајући све њене потенцијале.

Тескобу нам, сматра овај аутор, ствара и испуњење жеље које је праћено празнином и тужном засићеношћу.

– Позната post coitum потиштеност, жеља за цигаретом после оргазма, јесте показатељ јаза између антиципације и реалности. Када би ментални процеси били мање жустри, мање сликовити, мање хипнотички (као што су у маштању), сва грудва мучнине у срцу била би мања сметња. Нервни сломови, патолошко бежање од стварности, могли би бити тактике против неиспуњених нада – наводи професор.

Иде и даље кад каже да нам никаква емпатија у љубави не открива лавиринт мисли другог људског бића. Штавише, најинтензивнија љубав за њега је никад довршено преговарање између две усамљености.

Упитан може ли врхунско мишљење да се научи и пренесе на другог, издваја да не постоји педагошки кључ за креативност.

– Иновативна мисао у уметности и у науци рађа се из квантних скокова који се одигравају на граничној линији између подсвесног и свесног. Не постоји демократија за генија, само страшна неправда и терет претећи по живот. Мало је оних који су, како је рекао Хелдерлин, принуђени да голим рукама хватају блесак. Ова неравнотежа, неприлагођеност велике мисли и креативности идеалима социјалне правде, такође је извор меланхолије – сматра Џорџ Стајнер. Закључује да је најнадахнутија мисао немоћна пред смрћу и верује да је та немоћ створила наша метафизичка и верска сценарија.

Коментари3
3865d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mudronja
Sine, mnogo znas mnogo ces i da patis!! Posle pedest godina "mozgovanja" ja jos uvek nemam resenja za ovaj paradoks koji mi je rekla moja slepa baba Grozda (poznata u selu kao vracara) i sta je ona htela time da mi kaze. Intelektualac je cudno bice jer je sa sobom uvek u unutrasnjem konfliktu. Mozda zato sto on misli da zna sve i da je u kontroli svoje sredine. Pa kada se to znanje primeni u praksi u tom trenutku on se izdvaja kao deo te prirode kojoj pripada i osecaj melanholije potom sledi.
zoran stokic
Svaki genije stvara koristeći se metaform "stajanja na ramenima velikih predhodnika"; geniji su ljudi sinteze, oni su do najsitnijih detalja upoznati i sa delima svojih prethodnika. Ajnštajna ne bi bilo bez Poenkarea, Lorenca, Maha, Minkovskog. Bez Rubensa i Ticijana ne bi bilo A. van Dajka, ne bi bilo ni - Mocarta, bez dela Gazanige, Paizjela, Gretrija, J.C. Baha, E. Baha...Da su oduvek postojala današnja rigidna pravila stvaranja ne bi bilo Dekarta, Galileja, Keplera, Lajbnica, Njutna, Hamil
Desko
Po novom pravopisu (po kojem je sve dozvoljeno toliko da se izgubila norma) može i BLESAK i BLJESAK. U moje vreme to nije moglo, pa je lepše i smislenije izgledalo. O tempora, o mores...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља