субота, 24.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 26.02.2020. у 20:00 Борка Голубовић-Требјешанин

Театру данас мањка страсти

Негујем анонимност, колико је то могуће. Данашњица хрли у транспарентност, а мени је ипак дража трансцендентност, каже Наташа Тапушковић пред премијеру монодраме „Јул”
Наташа Тапушковић (Фото: Небојша Бабић)

Наташа Тапушковић, глумица особеног сценског дара отиснула се, а да није ни слутила, у жанр монодраме. Кривац за овакав подухват је један од најинтригантнијих писаца савремене руске драме Иван Вирипајев и његово дело „Јул” у којем снагом ироније третира проблем избављења обичног човека који може бити свако од нас. Па чак и жена, због чега је сам писац инсистирао да лик Петра, као и остале ликове, тумачи жена, односно глумица.

Монодраму „Јул” у извођењу Наташе Тапушковић публика ће моћи да види на сцени „Студио” матичног Југословенског драмског позоришта у Београду сутра када ће и почети сценски живот у овом простору. Пре тога „Јул” је гостовао 21. фебруара на камерној сцени новосадског Српског народног позоришта, а вече касније у Народном позоришту у Крушевцу. Режију је потписала Тара Манић, драматург је Дејан Прћић, костимограф Срђан Перић.

Петар, необични јунак представе „Јул” је 70-годишњи убица, који услед пожара остаје социјално и егзистенцијално угрожен. Пут његовог избављења биће прожет суровошћу, насиљем, потрагом за „његовом рођеном лудницом”, као можда јединим уточиштем које му припада.

– Увек сам била изнова опчињена читајући драму „Јул” и мислила све време да је то монодрама за мушкарце. Чинило ми се невероватним да ово дело још нико од колега није радио, да бих тек после трећег читања у поднаслову прочитала да „на сцену излази жена да одигра све ово”. Тада ме је „Јул” још више опчинио. Одједном сам разумела невероватну луцидност Вирипајева који, комбиновањем суровости и нежности, у исти мах проговара о битним питањима на парадоксалан начин. Такође, у поднаслову дела пише „трилогија о избављењу” – прича наша саговорница и додаје:

– Бројна су питања која, на том путу избављења, Вирипајев поставља кроз лик Петра. У ком то тренутку човек постаје жртва сопственог спасења? Која је то граница суровости, бола, подношења сопствене судбине? Колико суровости може стати унутар страсти да се досегне блаженство, односно рај, и коме он припада? Писац не оставља много наде главном јунаку, али је путовање пресудно, та жудња и тежња да се стигне у Архангелск. Тамо где  је недосањани рај.

У цео процес настајања монодраме „Јул” укључили су се и редитељка Тара Манић и други сарадници, јер је Наташа Тапушковић желела да има „туђе око” које ће њен рад пратити из другог угла.

– Све нас је обузео Вирипајев. Покушали смо да откријемо којим то различитим средствима можемо тумачити и раздвојити два сасвим различита дела унутар текста. У првом делу Петар публици открива шта му се све догодило на путу до луднице, док је други део, истанчанији, подигнут готово на метафизички ниво. Тада је Петар у лудници, везан, остају само мисли, сећања, снови који га походе као утваре – прича уметница.

У тумачењу тог другог дела, објашњава Наташа Тапушковић, одлучили су се за филмски израз и видео-материјал, па је била у прилици да одигра све те тако различите ликове у сасвим другачијем глумачком изразу. Публика која долази на представу и не познаје дамар Вирипајева и  његову страст, била је подједнако расположена и заведена, као и публика која врло добро познаје специфичност, може се рећи, његове поезије. Новија руска драматургија обилује страственим односом према људима са маргине, додаје.

– Понекад ми се чини да би у овом времену сваки комад требало да говори о усамљености, да је то кључ и тачка сусрета позоришта са собом, са нама учесницима, као и публиком. Данашње позориште управо заобилази усамљеност зато што му мањка страсти, недостаје онај Ерос који тражи активитет израза, ону зону: изласка на црту. Драма „Јул” је попут савремене античке драме, писац излаже свог јунака крајњој егзистенцијалној угрожености не би ли био у прилици да испита свој простор постојања. После неколико играња сам освестила своју суштинску везаност за овај комад, то јест, могућност да својом усамљеношћу иступим и то је огромно растерећење. Овај текст је понудио све те крајње капацитете у којима се крећем.

Иза Наташе Тапушковић су бројне улоге које је остварила до сада. На сцени ЈДП-а публика је тренутно гледа као Госпођу Р у награђиваној представи „Зашто је полудео господин Р?”, односно Јованку у „Госпођици”, Марселу у представи „Хотел ’Слободан промет’”, Пинтеровој „Издаји”… Са друге стране Наташа Тапушковић не воли да се медијски експонира. Ево и зашто:

– Негујем, колико је то могуће, врсту анонимности. Данашњица хрли у транспарентност, а мени је ипак дража трансцендентност. Узбуђује ме та врста игре са добом и његовим захтевима. Лепота игре је у питању, испитати на који ће начин стварност реаговати на доследност и слободу неговања сопства. Посебно сам радознала по том питању.

Коментари1
ffda7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dusko
Bravo Tapusko!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља