субота, 24.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 26.02.2020. у 20:00 Бошко Јакшић

Одлазак фараона нове ере

Хосни Мубарак је беспоговорном контролом земљи омогућио стабилност, али су цену плаћали Египћани: репресија и тортура, сиромаштво, корупција – зачини револуције
Хосни Мубарак и Анвар ел Садар непосредно пред атентат 1981. године (Фото: Бета/АП/Бил Фоули)

Три деценије на власти учиниле су да Хосни Мубарак пред Алаха у 91. години оде дубоко уверен у исправност своје владавине, горко разочаран тиме што га је незахвални народ 2011. скинуо с власти, потом осудио на доживотни затвор, у коме ипак није дочекао крај.

По изрицању казне, три сата су га убеђивали да изађе из хеликоптера који га је из суднице пребацио до затвора Тора, у коме је његов режим терорисао све који су се бунили: од либералних интелектуалаца до радикалних исламиста. Навикнут на фараонску моћ, прву ноћ у Тори започео је псовањем затворских чувара: тражио је своју плаву пиџаму уместо обавезне униформе. „Ја сам потлачен”, усудио се да каже човек који је гвозденом руком владао највећом земљом арапског света.

Неспреман да се суочи са стварношћу, док је његово срце почело да отказује, скупио је снаге да понавља да је врховни командант армије. Он је „председник републике Тора”, цинично је његово понашање прокоментарисао лист либералне странке „Вафд”.

Рођен је 4. маја 1928. у седмочланој породици нижег чиновника у селу у делти Нила. Завршивши војну академију, придружио се ваздухопловству. После обуке на „миговима” у СССР-у, постао је пилот ловца бомбардера и инструктор, а од 1967. командант Ваздухопловне академије. Оженио се Сузаном, ћерком египатског лекара и болничарком из Велса, са којом је добио два сина.

Славу је стекао као командант ваздухопловства у рату с Израелом 1973, после чега је добио чин маршала. Анвар ел Садат га је 1975. именовао за потпредседника републике, положај који он, у страху, никоме није желео да додели.

Постао је председник пошто су муслимански екстремисти на војној паради 1981. убили Садата зато што је потписао мировни споразум са Израелом. Мубарак је седео поред њега, претрпео је само лакшу озледу руке, а три деценије касније Садатова ћерка га је оптужила да је знао да ће њен отац бити убијен.

Определио се за наставак спољне политике свог претходника: задржао је савезништво са САД, градећи себи позицију кључног преговарача у арапско-израелском мировном процесу. После готово деценије изолације земље због мирења с Израелом, вратио је Египат у арапску породицу. Постао је близак с ирачким председником Садамом Хусеином, кога је подржавао у рату против Ирана, али је стао уз коалицију предвођену Америком која је Ирачане истерала из Кувајта. С Израелом, који никада није хтео да посети, одржавао је „хладни мир”, што га није спречило да му продаје гас.

Снагу је извлачио из способности да у најнестабилнијем региону света избегава ратове и минимизира ривалитете. Добијао је похвале и доларе јер се сурово обрачунавао с исламистичким милитантима у земљи најстарије такве организације, Муслиманске браће. Одбијао је да укине ванредно стање, чувајући привилеговани положај армије и свемоћног мухабарата, тајних служби. Под контролом је држао све: од судства до бизнисмена. Војсци, полицији и пословној елити је омогућавао баснословно богаћење. Док се систем здравства и образовања распадао, сиромашних и незапослених било је све више.

Пре него што је његова политика 2011. доживела крах, он је и даље био мезимац Запада. Екстремни капитализам највише је допринео његовом паду.

Добијао је изборе са 94 процента и уживао је у томе да га се боје. После десет преживљених атентата, био је уверен да му је судбина одредила да влада до краја живота. У традицији блискоисточног непотизма, Хосни је млађем сину Гамалу за свадбени поклон 1997. наменио – Египат. Планирао је да ибн-ел-раис, председников син, династички преузме вођство над земљом која је монархију рушила у Насерово време 1952.

Није примећивао да Египат може да експлодира. Онда се 25. јануара 2011. догодило незамисливо. Стотине хиљада људи изашло је на тргове и улице. Тражили су социјалну правду и политичке слободе.

Мубарак је одговорио упутствима из уџбеника за деспоте: послао је снаге реда и одобрио им да користе бојеву муницију. Обећао је да се ни он ни Гамал неће више кандидовати. Сувише мало, сувише касно.

После 18 дана и најмање 850 мртвих Мубарак је био приморан да се повуче.

Ухапшен је у свом омиљеном Шарм ел Шеику заједно са двојицом синова. Осуђен је на доживотну робију. Синови Гамал и Ала ослобођени су одговорности за погибије демонстраната и послати на други суд због корупције која је Мубараковој породици, тврде, прибавила десетине милијарди долара иметка. Ослобођен је 2017. пошто се одустало од највећег дела оптужби.

Оставио је подељену земљу која је суочена са сазнањем да је лакше ослободити се деспота него почети са стварањем демократског друштва. У последњем обраћању нацији 1. фебруара 2011. поручио је: „Ова драга нација… та је у којој сам живео, борио се за њу и бранио њену земљу, суверенитет и интересе. На њеној земљи ћу умрети. Историја ће ми судити као и другима.”

Умро је у плавој пиџами у војној болници у Каиру.

Коментари7
49853
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vesa D
..meni je zao sto nasa potkomunisticka politicka elita nije nkada cula za Egipat..To je zemlja sa preko osamdest miliona stanovnika uvek je kupovala produkciju srpskih traktora te jakih prijateljskih ekonomskih i politickih veza koja su bila i bez vrata i zida...1984 godine je boravio u Jugoslaviji ..Steta sto sem malo turizma Srbija nije iskoristila Titovu zaostavstinu u Egiptu u njihovim ekonomskim potencijalima pitomoj i iskrenoj politici ...a moglo se..
Nenad
Mubarakova sudbina bi mogla biti dobra lekcija za srpskog umišljenog faraona.
Заврам
@Nenad! Лупио си глупост. и остао жив! То што мрзиш актуелног српског председника не даје ти за право да га упоређујеш са фараоном. Какве везе има Вучић са египатским фараониома? Да, можда, није богат, попут фараона, или? Излиј ту мржњу негде другде. Истина овога пута није на твојој страни. Србија је бивала и царевина, у новије време краљевина. Ако драги Господ помогне, и опет ће бити.
dusan1
Kao i lekcija za eventualnih 850 koji hoće da poginu ....
Rade Ilic
Rekao bih da Mubaraka niije "nezahvalni narod" skinuo sa vlasti i osudio na dozivotni zatvor nego organizacija Muslimanska braca koja je izvrsila puc, a koja se u tekstu pominje samo kao zrtva represije njegovog rezima.
Jimmy
Bio u Egiptu dva puta pre arapskog proleca, ziveli su poprilicno bedno i lose. Nije im ni sada bas predivno, ali daleko od toga da su nesto ziveli bajno, kao sto masa ljudi misli da se zivi pod diktaturom.
Dr Slobodan Devic
Nije Anvar el Sadar, kako stoji u zaglavlju fotograjije, nego Anvar el Sadat!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља