Једна од најбољих књига у прошлогодишњој, а сасвим тачно би било рећи и у вишегодишњој домаћој романескној продукцији, јесте „По шумама и горама” Миленка Бодирогића, у издању новосадског „Орфелина”, која је имала два гласа Нин-овог жирија. Два јунака, планинара, „ходочасника револуције” корачају стопама првих партизана, по Фрушкој гори, Калину, Црепољском, Калничком горју, Похорју и Триглаву, као „археолози јучерашњег”, археолози „споменика са којих данас краду бакарне оплате, одмаралишта пред којима вежу псе да цркну, игралишта на којима труле голови и гњиле кошаркашке мреже, путева које обраста маховина…”, суочени са вишестраном изневереношћу идеје слободе, чије је шума, чије су брегови, станиште. Овај роман објављен је у едицији „Ноћ Републике”, за коју Бодирогић каже: „ Нама је република, као res publica, као опште добро, нама је она одузета и узурпирана. Ми тако живимо у дубокој ноћи, у глувом добу републике. Отуда је едиција `Ноћ Републике` замишљена као место за све оне који се питају шта се догодило са Даном републике, након ратова и распада Југославије и транзиције која је наставила са потирањем југословенске прошлости.

Ваши јунаци крећу се стазама некадашњих партизана, евоцирајући историјске догађаје на које данас мало ко подсећа, истини за вољу. Да ли су и ти млади ентузијасти, који су кретали у шуме без неког великог плана, слични оним прогнаним митолошким бићима, о којима сте писали у претходним књигама?

Не бих ја партизане звао „ентузијастама”. Тај ми је термин одвише „мирнодопски”, хобистички, некако ми више лежи уз нпр. филателију, него уз изнуђену, наметнуту борбу на живот и смрт, која веома често, исувише често поприма очајничке димензије. И што се плана тиче, они, партизани, га имају и тај план је грандиозан. Проблем је што су средства којима располажу за његову изведбу никаква и управо та супротност њиховим акцијама придаје херојску и трагичку ауру. Сукус тога осети се у оном, за мене веома битном, дијалогу пред револуцију, који звучи као да га је писао Андре Бретон: „’Али ми немамо оружје!?!’, ’Имају га Немци’.” Они, дакле, мисле да победе непријатеља његовим властитим оружјем и најчудније је што се то заиста и десило. Партизани су, знате, за мене, у том првом периоду, о којем пишем, лепи клошари, бескућници, сирочад света. А свакако да постоји сличност са мојим претходним књигама. Ја увек пишем о прогнанима, искорењенима, ишчезлим, о кривцима без кривице, о бунтовним по сваку цену, само што су моје претходне књиге писане за децу и осетљиве, како то стоји испод Кишових „Раних јада”, а „По шумама и горама” је само за „осетљиве”, за оне који су сачували у себи могућност емпатије коју сматрам најдрагоценијим осећањем, самим скривеним средиштем људскости.

Због чега сте за својеврсни мото романа изабрали речи из мемоара Оскара Данона, о три велика града бивше домовине, једног од малобројних партизана из приповести вашег јунака Рајића, који је доживео старост?

Оскар Данон исписује те речи, којима се одриче Сарајева, Београда и Загреба, 22. јуна 2003. године. Тада му је деведесет година и време је за свођење рачуна, а 22. јун је симболички одабран датум и свако ко имало познаје историју НОБ-а и револуције зна шта тај датум, у том контексту, значи. То је коначни крах споразума Рибентроп – Молотов из августа 1939, крах пакта који је угушио многе слободарске наде. 22. јуна 1941, којег се Данон сећа, за часне људе остаје само могућност борбе и бунта. Шездесет и две године касније он види како се Сарајево, Београд и Загреб одричу те борбе и гледа како се стадионима вијоре нацистичке заставе. Чини му се да је у ноћној мори. Има ли бољег увода за приповедање о расапу свих вредности које следи у мом роману?

Ти градови, читава држава, па и појединци обухваћени овом прозом, суочени су са историјским поразом, који ваши јунаци документују искуствено и чињенично. Шта је најпре довело до тог историјског пораза јужнословенске идеје у 20. веку, идеје која је била старија од саме Југославије, прве и друге?

Југославије се, ма колико то данас чудно звучало, не може поразити. Она опстаје не само по рубовима сећања већ и у владајућим дискурсима. Све земље наследнице Југославије паразитирају на тој грандиозној идеји, оне се непрестано према њој одређују негативно, острашћено, пљуваторски, али само на основу ње егзистирају, не примећујући да их она превазилази. Југославија је данас баук, њоме се плаше нишчи духом, али хомогеност тих новостворених колонијалних заједница обезбеђује се готово метафизичким страхом од Југославије, страхом од другог и веома, веома сродног, готово истоветног. Земље наследнице Југославије почивају на мржњи према Југославији и то би морао бити први члан њихових устава. Кругови те мржње концентрични су и сажимају се у њеном центру – у Босни и Херцеговини. Владајуће структуре устрајно раде на томе, подло и острашћено, а ако се игде резултати тих мрзилачких политика белодано виде онда је то у сиротој Босни, негдашњем срцу Југославије. При том, да будем јасан, када говорим о Југославији ја мислим на ону социјалистичку, ону коју ви називате другом, а која је за мене једина, јер у тој Југославији морали би се сусрести јединство и „лева идеја”, морали би се сусрести Андрић и Крлежа, обојица, као што сте сигурно приметили, веома битни за мој роман „По шумама и горама”.

Да ли је до распада довела и исконска мржња, која се запатила током векова у Босни, па и шире у овом делу Балкана, она о којој је писао Андрић?

Ја не верујем ни у какву овдашњу исконску ендемску мржњу. Погледајте како су се ти тобоже непремостиви светови спајали након југословенске револуције у један свет. Читајте „Сарајевски некрологиј” Алије Наметка и видећете, изнутра, из срца таме, како су се изоловане мрзитељске скупине згражавале над тим радосним спајањем. Људи су само чекали дах слободе. А што се Андрића тиче, њега данас не читају, њега данас кривотворе, и овде, и у Босни, и у Хрватској, и то би могла бити тема једног засебног интервјуа. У Србији га читају зато што је нобеловац и зато што га проглашавају Србином. Њима је то најважније, то им је потребно – Србин нобеловац. А мени је Андрић незамислив без Југославије. И Андрићева тема мржње у Босни кривотворена је, и то у оним најпакленијим временима, када су Радован Караџић и несретни Никола Кољевић преводили његову причу „Писмо из 1920” на енглески и делили је индолентним представницима  тзв. међународне заједнице као доказ непремостивог јаза. Уистину, ако заиста прочитате ту причу, видећете да Макс Левенфелд, њен „јунак”, одлази из Босне згрожен мржњом, али и да у Паризу отвара ординацију у којој бесплатно лечи „НАШ” југословенски свет, да би потом скончао као лекар, добровољац, републиканац, у Шпанском грађанском рату. Оно што Левенфелду треба могућност је борбе, коју тада у Босни не проналази, а мрзитељи су исти, и у Босни и у Шпанији, и њих је прилично лако лоцирати. Да ли је Макс Левенфелд тражио „мало слободна даха, ширину и пространство, отворен видик” у овом астматичном свету? Сасвим је сигурно да јесте и све је то светлосним година удаљено од мржње. Да се Макс Левенфелд, попут Оскара Данона, нашао у Босни оног судбоносног јула '41, ја знам на чијој страни би био и видим га, сасвим извесно, на путу за Црепољско.

Ако су њом, мржњом, надахнути ловци који настављају да убијају по шумама, узорни људи са дозволама, по чему се разликује мир од некадашњих ратова?

Ја сам се ловцима бавио јер су организација скривена од очију јавности, тобоже бенигна, која полаже право на убиство. Они имају дозволу за убијање, легитимације убица. Они су со притајеног, тињајућег зла на које заједница полаже право. Замислите, сад, огромне репресивне апарате какви су полиција и војска. И све то чека свој час. Тај час је рат. А насупрот њих имате оне дивне клошаре, бескућнике, обездомљену сирочад света. Партизане!