недеља, 31.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 01.03.2020. у 20:00 Димитрије Буквић

Историја писана микрофоном

Дигитална ризница са око хиљаду тонских записа и документарних фотографија, које је у току каријере начинио Драгослав Симић, примећена је и ван Србије, а материјал из ове документарне архиве је коришћен и у научним радовима
Драгослав Симић (Фото А. Васиљевић)

Ако човек није радознао, онда је мртав, колико год да има година, гласи крилатица Драгослава Симића. У потрази за добром причом, као новинар и уредник Документарног програма Радио Београда 2 – емисије „Говори да бих те видео”, за четири деценије рада је микрофоном овековечио небројене историјске догађаје и личности, као и сијасет прича о животима и судбинама „малих, обичних” људи. Затим је 2009. целокупну своју архиву поставио и бесплатно поделио на интернету. Тако је настао дигитални „Аудио и фото архив Симић”, који Драгослав уређује са сином Владимиром.

„Сачувао сам велики број својих емисија, новинске чланке и фотографије људи с којима сам разговарао”, каже Симић.

Вредна ризница на адреси audioifotoarhiv.com са око хиљаду тонских записа и документарних фотографија, насталих широм бивше Југославије и света, примећена је и ван Србије. Недавно је Симићу стигао позив из Ријеке, актуелне европске престонице културе, да свој електронски архив представи у том граду у марту, на конференцији Икаруса, међународног удружења које окупља више од 180 архивских, универзитетских, научноистраживачких и библиотечких институција из целе Европе. Од прошле године, архив је придружени члан интернационалног пројекта „Временска машина”, који настоји да културно благо Европе учини доступним што већем броју људи.

Штрајк рудара у Лабину 1987. године (Фото Д. Симић)

То је утолико већи успех, ако се зна да је Симићев виртуелни музеј некомерцијалан, заснован на ентузијазму, да се издржава од добровољних донација којих – нема.

Да је овај сајт „велика вредност српског звучног наслеђа и говорне културе”, како је својевремено оценио Милан Грба, кустос у Британској библиотеци, сведочи то што је немогуће у једном новинском тексту набројати познате политичаре, глумце, уметнике, научнике који су били јунаци Симићевих емисија. Наш саговорник се интересовао и за животне приче малих људи, па је тако седамдесетих известио о случају две породице из Гусиња које никад нису „решиле” крвну освету. Ту је и прича о двојици сељака у селу Сепцима код Крагујевца који су, пошто су постали удовци, у новинама осамдесетих година преко огласа тражили животне сапутнице. Многе од тих репортажа Симић је овековечио и фото-апаратом, радећи спорадично и за штампане медије.

„Приметио сам да новински фото-репортери на терену не прате увек замисли новинара и рекао сам: ’Симићу, купи апарат.’ Њиме сам потом фотографисао и саговорнике и догађаје из радијских емисија”, каже Симић.

У фотографском одељку сајта нема шта нема: снимци шверцера који су из Трста осамдесетих шверцовали кафу у Југославију, затим пренос посмртних остатака краља Николе на Цетиње из 1988. године, фото-извештај из Солуна с обележавања 70 година пробоја Солунског фронта, Симићева путовања по Европи „спачеком”, демонстрације деведесетих, петооктобарски преврат... Посебан сегмент „Из старих албума” чине архивске фотографије које су Симићу уступале породице ратника из Првог светског рата, па ова ризница тако практично покрива читав 20. век.

Драгославу се често јављају посетиоци сајта – од заљубљеника у прошлост до доктора наука.

„Тако ме је професор Андреа Матошевић са Свеучилишта у Пули замолио да за свој научни рад користи моје фотографије и тонске записе о штрајку лабинских рудара из 1987, а гимназијалац из Сиња ми је захвалио што је успео да на сајту нађе фотографије тог места између два светска рата”, наводи Симић.

Такође, један Ужичанин, који је 1991. одслушао први део Симићеве документарне емисије, коначно је, после више од четврт века, на архиву могао да одслуша и други део. Симић је преко сајта ступао у контакт и с јунацима својих прича, попут Шањија Келемена, Кикинђанина који је живео у Мађарској.

Село Сепци – сељак саставља оглас којим тражи жену (Фото Д. Симић)

„Шањија сам упознао случајно, 1992. у Будимпешти. Кад сам видео човека који продаје ’Пекабелин’ сладолед усред Будима, то сам наглас прокоментарисао са сином, на српском, да би продавац узвратио такође на српском и објаснио како је родом из Кикинде. Исте године сам направио и филм о њему, а потом га дуго нисам видео. А онда, 2013. Шањи је пронашао сајт. Јавио ми се из Чилеа, где је наступао као улични забављач под именом Алекс Буфон”, говори Симић.

Емисије међу корицама

Драгослав Симић је добио двадесетак признања и написао неколико књига, међу којима је и „Гласом писана историја”, објављена пре две године. У њој је настојао да од емисија које је радио направи документарну прозу. О тој књизи др Ирина Суботић је навела да Симићеви саговорници постају важни учесници у стварању усмене, алтернативне историје пуне емоција, истинитих догађаја, оживљених ликова и необичних ситуација. Симић, иначе, већ припрема други део ове књиге.

Најстарији библиотекар

Међу занимљивим причама које и даље прави Драгослав Симић је и она о Лазару Чурчићу, најстаријем библиотекару у Србији, који је за заслуге у струци стекао чак и – националну пензију. Када га је 2016. Симић интервјуисао, Чурчићу је било 90 година, а разговор је вођен у Лазаревој личној библиотеци у родном му Тителу, која броји 3.000 књига.

„Повод за сусрет с Чурчићем је то што сам хтео да сазнам више о енциклопедији ’Свезнање’, објављеној у Југославији између два светска рата. Разговор с њим се претворио у документарну емисију о библиотекарству, енциклопедијама, књигама и још много чему”, наводи Симић.

Коментари1
b6011
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bene
Pošyovani, vredni, neumorni Sićke sa mikrofonom, magnetofonm, pa što da ne i foto aparatom pravi arhivu radiofonije ne samo kod nas, nego i van našoh granica, dokazujući da one i ne postoje. Svuda stiže, ne samo spačekom, nego i pony biciklom ako treba

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља