Какве услуге муштеријама нуди дућан „Play states Elite”, шта се може купити у бутику „Leather stor”, а шта у сличном под фирмом „Natura Siberica”? Или у „The manual Co”? За продавницу поетског назива „Extreme Intimo” дало би се наслутити којешта, али не и за „Toyzzz”, мада са онолико слова З у логу назив најпре вуче на спавање, или бар досаду.

Ту су још и „Win-Win”, „Bonatti”, „Royal”, „Pandora”, „Optiplaza”, „Froddo”... Чак се и комшијска бакалница подичила новим, енглеским називом. А како је кренуло, мало ко би се изненадио када би радња Богословског факултета са црквеним потрепштинама и пригодном литературом стешњена уз чешку амбасаду, наспрам кафеа „St. Mark’s Place” у сенци Цркве Светог Марка, данас-сутра осванула под називом – „Аccessories SPC”.

Уз ту радњицу, од шездесетак у низу, богатство српског језика, углед ћирилице и здраву памет муштерија чувају још само браварска радионица за нарезивиње кључева, извесна банка са штедионицом, пекара с бурегџиницом и неки адвокат. Једино они!

Ако верују да се напредак огледа у страним називима, грешна им душа. Уосталом, постоји она стара изрека која вели: поштуј своје, да би га и други поштовали. А овако, случај рогобатних именовања радњи неодољиво личи на панично и прилично хаотично бекство од прошлости, тим пре што се обично иза блештавих фирми бутика скрива јевтино торбарење са продавањем магле. „Транге-франге бизнис”, из пословног речника честитих трговаца с богатијим искуством.

Можда је реч о некаквом чувању традиције, али нејасно је чије? А ако неко помишља да тиме калдрмише пут у Европу, сигурно ће забасати.

Тај део Смедеревског друма некада се звао Фишегџијска чаршија због неколико дућана за продају барутних пуњења за пушке острагуше која су се нудила упакована скупа с оловним зрном у мале фишеке од „масне хартије”.

По сведочењима академика Александра Дерока и др Михајла Андрејевића (у књизи „Београд у сећањима 1900–1918”), речени део Цариградске џаде, од Владановца, старог српског гробља на Ташмајдану, имао је само неколико баруџиница, каменорезаца и радњи са погребном опремом, док је већина радњи, које су махом држала браћа Мојсијевог закона, нудила већ изношену јевтину одећу и обућу намењену убогим суграђанима.

Дуж улице, а по ободу данашњег парка, биле су нанизане приземне кућице с таквим радњама које би данас у фирми вероватно понеле и описну одредницу – second hand shop (продавница робе из друге руке).

Ту су биле и три тада чувене кафане: „Два дуда”, у којој су таборовали амали и кочијаши, „Смедерево”, где је певала прослављена Кајче Циганче, и највећа „Сабља димискија” која је под сводом и у башти окупљала ондашње спортисте и локалну бараберију.

„Димискија” је важна и због тога што је на њеним темељима и на угледу гостију 1937. године изникла кафана „Мадера”. И славни „Гргеч” на крају овог низа, док није пресељен на другу страну чаршије, да би његов трон и углед, а нарочито кухињу, баштинио напредним Србима омиљени „McDonald’s”.       

Слично је било и прекопута, „на парној страни” џаде, а тај део града је почео да мења лик тек по окончању Великог рата. Лик, али не и садржај. Зато би, у духу модерних идеја што промичу градским улицама, тај део Булевара краља Александра требало преименовати у „Paper cone city”, што у слободном преводу са енглеског језика може значити – фишегџијска чаршија. Лепше је, а и прилично светски... Још када би уз светске називе увели светски квалитет, а задржали домаће цене, мало ко би им зановетао.