Јулишка јесте преварант, манипулише, лаже, има одговор на свако питање и колико год тај одговор био бесмислен она врло сугестивно наступа да јој се не може одолети!

Управо овако своју нову јунакињу Нушићеву Јулишку види новосадска глумица Сања Ристић Крајнов. Игра је у представи „Јованча на путу око света” у режији Золтана Пушкаша, премијерно изведеној ових дана на сцени „Пера Добриновић” Српског народног позоришта у Новом Саду и рађеној према комедији у десет слика Бранислава Нушића „Пут око света” о чудноватим догађајима Јованче Мицића, Јагодинца. СНП је ово дело радио у копродукцији са Центром за развој визуелне културе. Драматург је Николина Ђукановић, сценографи су Жељко Пишкорић, Младен Стојановић и Маја Вујовић, костимограф је Марина Сремац.

Композитори су Ервин Ереш и Давид Клем, кореограф је Иста Степанов. У глумачкој екипи су и Милан Ковачевић, Небојша Савић, Марко Савић, Григорије Јакишић, Вукашин Ранђеловић, Тијана Максимовић, Оливера Стаменковић, Драган Којић, Марко Савковић, Јована Плескоњић, Тијана Милованов и Никола Кнежевић.

– Нушић пре свега воли човека. Све човекове мане, слабости, неморалности, грехове. Он не суди никоме. Јулишка се бори да преживи онако како зна – каже Сања Ристић Крајнов и објашњава чиме ју је ова Нушићева јунакиња освојила:

– Јулишка некако живи у садашњем тренутку, сада и овде, не гради дугорочне планове, нити живи у маштаријама, прелази препреке онако како јој се која постави са невероватном луцидношћу и лакоћом. Управо та присутност у тренутку јој омогућава да брзо реагује и мисли. Слобода, луцидност, њена убедљивост, све ме је освојило. Ово јесте Јулишка нашег времена, немогуће је да буде другачије, јер просто ја као човек овог времена са својим сензибилитетом, осећањем света не могу другачије да градим улогу него управо из овог тренутка.

У делу „Пут око света” трговац Јованча је извукао главни добитак: бесплатну карту за путовање око целог света. Путујући разним континентима, он свуда наилази на своје земљаке… О томе шта је у центру пажње новосадског читања овог дела вечног Нушића, наша саговорница каже:

– Путујући по разним континентима, Јованча свуда среће Србе. Где год их сретне схвата да су партијске страсти веома развијене! Човек путник је по природи отворен према свету, слободан, а какав је наш човек на путу? У иностранству? Извлачећи појединца из познате средине из његове нормалне линије живота, Нушић мења његов устаљени живот, преобрази све у своју супротност, свестан колико је контраст велики извор комичног. Ипак у нашој представи смех је више синтеза комичног и сатиричног, није само весела лакрдија. Управо у оквиру „смешног” може се снажније приказати и разумети оно горко.

Увек је важно, како наводи Сања Ристић Крајнов, када имамо прилику да се бавимо овако драгоценим и значајним писцем. Наш Шекспир како је Нушића називао Јован Христић, користи комедију као средство да осветли друштвену стварност. Изузетно прецизно и јасно уочава појаве у друштву и дубоко разуме њихову суштину. Свакако те појаве нису у вези искључиво са одређеним временским тренутком, дешавају се увек, дубоко су усађене у природу нашег човека и друштва, свевремене су што је и карактеристика свих великих дела.

Представу смо, каже уметница, градили по мери нашег времена и своје осећајности.

– У „Путу око света” Јованча Мицић је први који креће на пут из једне средине која на путовање гледа као на лудост, на нешто непотребно и неприродно. Нико из те средине никад није путовао, нема ни пасош, а када први пут крену то ће бити миграциони пут. Представа је грађена из Јованчине перспективе. Он је у контакту са публиком, води их на пут са собом, прича своју причу и као што на сваком путовању човек пре свега научи много о себи надам се да ће и публика на овом заједничком путовању кроз опори, сатирични смех, сагледати лица и наличја нашег друштва и људског духа.