петак, 27.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 04.03.2020. у 22:00 Дубравка Лакић
48. ФЕСТ – ИНТЕРВЈУ: ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ, редитељ

Европа све мање прихвата различитост

У Италији су лево оријентисани гледаоци изузетно позитивно реаговали на филм „Упркос магли”, док су они који су ближе Салвинијевим идејама имали замерке, нарочито на сцене у којима се улога католичке цркве у мигрантској кризи приказује морално амбивалентно
Горан Паскаљевић на Фесту са италијанским филмом (Фото: лична архива)

Пред гледаоцима 48. Феста, премијерно у петак 6. марта у 19.30 у Комбанк дворани (Дом синдиката), биће приказан „Упркос магли” – нови, осамнаести филм нашег прослављеног редитеља Горана Паскаљевића који је снимљен у Италији са италијанским глумцима и на италијанском језику.

Недавно у Индији са овим, још једним топлим, емотивним Паскаљевићевим филмом свечано је био отворен јубиларни 50. Међународни фестивал у Гои, а после његовог приказивања и на фестивалу у Пунеу публика је сузних очију дуго аплаудирала. Лако се поистоветила са јунацима интимистичке приче о ксенофобичној магли која је прекрила Италију и Европу у овој ери мигрантске кризе.

У овом веку емоције и емпатија нестају са екрана, замењују их насиље и цинизам

Паскаљевићев филм, чијој ће београдској премијери присуствовати и глумци Донатела Финокјаро и Ђорђо Тирабаси, отвара многа питања, међу којима је и оно: шта би ви урадили да попут филмског јунака Паола, на улици сретнете промрзло и напуштено избегличко дете? Повели бисте га са собом? Оставили? Како би друштво реаговало на присуство детета друге вере у својој средини?

Филм „Упркос магли”, у којем се као прави глумац показао и малени Али Муса Сархан, у српске биоскопе улази одмах после Феста (прво у Арт биоскопу Коларац 9. марта, у Културном центру Београда од уторка 10. марта и КЦ Нови Сад од 11. марта), док ће италијанска дистрибуција почети 27. марта, после премијере на филмском фестивалу у Барију...

После толико година стваралачког и животног искуства откуд у вама још толико топлине?

Зато што волим људе, занимају ме њихове судбине. У овом новом веку имам утисак да емоције и емпатија нестају са екрана, замењују их насиље и цинизам. Насиље, нарочито у холивудским филмовима, које није стварно, већ кореографисано и лажно, док је цинизам све више присутан у такозваним фестивалским, арт филмовима, рађеним да задовоље разне селекторе који намећу свој укус. Често, заправо, своју јаловост. У оба случаја реч је о продукту, а не о филму као резултату уметничког чина. Од најраније младости, од када сам био „заражен” италијанским неореализмом, тежио сам да кроз филмове које стварам пре свега изразим своја осећања, да се обратим инстинктивном у себи, а да што више потиснем рацио. Тако је остало до данашњег дана.

Интимно, лично и осећајно увек постоји у вашим филмовима, па и у италијанском „Упркос магли”?

Током своје, сада већ доста дуге каријере, одбио сам више пројеката у Холивуду, у Француској, Шпанији, у последње време и у Србији, које су ми нудили сасвим солидни и солвентни продуценти. Не умем да будем само добар и добро плаћени реализатор. То подразумева да се ослањате на већ познате шеме, да копирате успешне узоре. Једноставно, да заборавите искреност и ризик који искреност са собом носи. Улазио сам у авантуру стварања филма само онда када сам имао нешто важно да саопштим гледаоцима, да покренем њихове емоције.

Сада гледаочеве емоције покрећете дирљивом избегличком и породичном причом, али и наговештајем да хришћанска Европа још није спремна да прихвати различитост и да у мигрантској кризи има и пуно лицемерја?

Европа, а и цео свет, сва мање прихвата различитост. То се најбоље види на случају миграната. Ево, у последње време и код нас се појављују батинама наоружане групе које су преузеле закон у своје руке. Званично, ми смо земља која је спремна да мигрантима пружи помоћ и сигурност приликом проласка кроз Србију, али званично изостаје реакција на „народне страже”, или како већ себе називају ти хулигани, прерушени у душебрижнике за очување сигурности грађана. Та врста лицемерја и те како је присутна у Италији где сам снимао „Упркос магли” – упркос ксенофобичној магли. Био сам изненађен када сам за свој пројекат добио знатну финансијску подршку италијанског Министарства културе, јавног сервиса РАИ синема, као и регије Лацио, и поред тога што је Матео Салвини, ултра десничар са несумњивим фашистичким идејама већ био виђен као нови Дуче. Свима који су ме подржали изузетно сам захвалан, јер ми је њихова подршка дала наду да емпатија није сасвим изгубљена, чак и у тешким временима као што је ово данашње.

Какве су биле прве италијанске реакције?

Када је филм био готов реакције на неколико приватних пројекција биле су подељене. Лево оријентисани гледаоци изузетно су позитивно реаговали, док су они који су ближе Салвинијевим идејама имали замерке, нарочито на сцене у којима се улога католичке цркве у мигрантској кризи приказује морално амбивалентно.

Из филма „Упркос магли” (Фото: 48. Фест)

Ви сте познати и по увек изврсном раду са глумцима из којих извлачите оно најбоље и најлепше. Ни рад са децом за вас није тајна, али како је било радити са дечаком који игра Мухамеда у овом филму?

Дечак Али Муса Сархан, кога сам изабрао да игра једну од три главне улоге у филму, рођен је у Риму, италијански му је први језик, а не арапски. Није му било лако да игра у сценама у којима је морао да се прави да не разуме шта говоре одрасли глумци Донатела Финокјаро и Ђорђо Тирабаси. На моју срећу, он је изузетно талентован и све задатке је испуњавао као да иза себе има већ богато филмско искуство. На крају снимања ми је рекао да би било добро да поновимо неке сцене пошто је сигуран да он може још боље да глуми.

Ово је још један филм рађен у иностранству, а тако је препознатљиво ваш?

Није ми први пут да снимам у иностранству. Радио сам у Америци, Мексику, Немачкој, Грчкој („Туђа Америка”), у Ирској („Како је Хари постао дрво”), пола филма у Албанији („Медени месец”), у Индији („Земља богова”) и ево, сада овај филм у Италији. Да сам чекао да се стекну услови да снимам само у Србији, моја филмографија би била знатно краћа. Имао сам срећу да ме у иностранству доста добро познају и уважавају и то ми је омогућило да радим изван Србије. Али, увек сам инсистирао да радим само пројекте које сам иницирао, своје ауторске пројекте. На моју велику срећу, за филмове које сам снимао у иностранству, добијао сам подршку од неких приватних спонзора, пре бих рекао мецена, као што је компанија „Цептер”. То ми је омогућило да са собом поведем и своје сталне сараднике из Србије.

Ви и ваш верни директор фотографије Милан Спасић Папи као да сте се временом потпуно сродили, визуелно истоветно размишљате?

Ми радимо још од мог првог филма, краткометражног „Легенда о лапоту” из 1972. године. Готово да смо пола века заједно и некако је природно да делимо истоветни визуелни доживљај. Сада када смо радили у Италији, а они имају велике сниматеље попут Сторара и Бигација, продуценти су прво били помало нарогушени што сам инсистирао да мој сниматељ буде Папи. Међутим, после само неколико дана снимања филма почели су да га зову Гранде Маестро. Милан Спасић уме тако једноставно да ради и да са употребом минималног светла у филму створи интимистичку атмосферу. Он јесте велики мајстор. Наша сарадња је утицала да ни овај мој филм не изгуби душу.

„Београдски победник” за Косту Гавраса

Нови узбудљиви политички трилер легендарног грчког редитеља Косте Гавраса – „Понашајте се као одрасли” („The Adults In The Room”), базиран на књизи бившег министра финансија Грчке Јаниса Варуфакиса, један је од оних филмова које не треба пропустити на Фесту.

Српска премијера овог филма биће 7. марта у 19.30 у Комбанк дворани, уз присуство Косте Гавраса којем ће бити уручен „Београдски победник” за изузетан допринос филмској уметности, као и глумца Кристоса Лулиса који тумачи лик Варуфакиса...

Коментари6
4eaeb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Daca
Filmovi se snimaju po klupu.Tako dobijemo i takve gledaoce.Film može sve da objasni.Virtuelno.Problem je što će neko teško patiti zbog umetničke slobode.Holivud je postao propagandni projekat.Lično,u takvim uslovima p referiram Trinitu
RosaLux
Laži i manupulacije vladaju svetom!
Zika
Zali boze bacenih para za snimanje.
софи
Прича о мигрантима, као добродошлим гостима, није баш тако једноставна. Ма колико нам велико срце било, проблем се своди на практичан, као и већина ствари у животу. Једно се сигурно не може порећи: нити смо их звали нити их очекујемо. Већина њих је у великом егзистенцијалном проблему. Мислим да је боље да им се помаже да у сопственој земљи решавају своје проблеме.
Veslac
U prevodu sa dubokodrzavnog Ezopovog jezika - treba pustiti milione muslimana u Evropu da bi ostvarili 'razlicitost' ...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља