среда, 20.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:57

Преминуо књижевник Мома Димић

Аутор: А. Цвијићпонедељак, 09.06.2008. у 22:00

После краће и тешке болести у Београду је 8. јуна преминуо истакнути српски књижевник Мома Димић, саопштило је јуче Удружење књижевника Србије (УКС). Угледан песник и преводилац, приповедач и романсијер, читан, превођен и игран у позориштима у земљи и иностранству, путописац и есејиста, драмски писац, сценариста, дугогодишњи уметнички директор Београдских међународних сусрета писаца, драгоцени приређивач књига, плодну књижевну каријеру започео је пре пола века романом „Живео живот Тола Манојловића”.

Рођен је 1944. године у Београду, где је дипломирао филозофију на Филозофском факултету. Димић је имао само 22 године када је написао блистави роман о Толи Манојловићу. На сцени Театра у подруму београдског Атељеа 211 незаборавном улогом Толе, која је осим позоришног имала и ТВ издање, прославио се Петар Краљ – пре две и по године, ова је представа у режији Петра М. Теслића, прославила јубилеј: 400-то извођење. Та је монодрама већ 1968. године играна и у Лондону.

У Упсали у Шведској, где је Димић био изузетно цењен песник и преводилац, постављен је његов „Шумски грађанин”. Аутор је сценарија за познато филмско остварење Слободана Шијана „Како сам систематски уништен од идиота”. Објавио је око 40 књига, а са шведског је превео око десет. Преводио је и са енглеског језика.

Димић је заступљен у многим домаћим и страним антологијама српске поезије и прозе. Његове књиге преведене су на десет језика. Добитник је бројних домаћих и међународних награда за књижевност и преводилаштво.

Време и место сахране Моме Димића биће накнадно саопштени.  

Танјуг

-----------------------------------------------------------

Путник језикословац

„Сваком писцу о којем сам писао, приступао сам другачије, настојећи да што дубље зађем у одаје и тајне њиховог стварања, димензије и боје, њихових талената…”

Само пре осам дана, у разговору о најновијој књизи „Неовдашњи – писци и сусрети”, ову реченицу Моме Димића објавили смо у нашем листу, не сањајући да ће се живот овог сјајног писца, есејисте и преводиоца угасити тако брзо. Знало се да болује, да храбро издржава али нико од његових пријатеља није веровао да ће једног дана морати да каже: „Нема више Моме.”

Био је диван писац и диван човек. Волео је да путује, да се среће са најразличитијим људима и да помно слуша њихове приче проналазећи у свакој неко зрнце лепоте, доброте и мудрости. Са сваког путовања слао је писамце или карту, доносио записе или есеје, занимљиве разговоре са уметницима са све четири стране света, за које у том часу нисмо можда много ни чули али који су ускоро постајали славни и нама блиски.

Мома Димић је умео да поштује своје саговорнике и своју браћу по перу: подсећао је често новинаре када „пада” који јубилеј, који писац пуни толико и толико година, писао о њима и увек својом ненаметљивом а виспреном речи исказивао колико је одан књижевности. Волео је да преводи са шведског језика, а заједно са сином је превео и поезију Томаса Транстремера (Сабране песме, у издању Нолита). Представио нам је тог далеког писца који сада спада у сам врх светске књижевности, и чије се име све чешће помиње у номинацијама за Нобелову награду за књижевност.

Уз име Моме Димића остаће везани наслови небројено објављених путописа и записа, видео је свет а волео своју Србију и Миријево: „није лошије од не-знам-каквих метропола”, рекао је у једном интервјуу. У Миријеву ће бити и сахрањен, али датум сахране још није саопштен, рекли су нам у Удружењу књижевника Србије чији је истакнути члан Мома Димић био.

У Удружењу је био изузетно активан, а свако ко је пратио међународне сусрете писаца у Београду сећа се са којом је предусретљивошћу упознавао писце са колегама, али и са нашим људима и градовима у које су по завршетку Сусрета путовали. Није заборављао ни Косово и Метохију, из које је и сам доносио прегршт записа и топлих текстова о судбинама људи одатле.

Добио је низ награда а, како је рекао, признање „Јаков Игњатовић” за животно дело, из Будимпеште, које је примио пре две године, посебно му је било драго јер носи име великана српске књижевности чије је дело још живо. Па ипак, иако га је УКС предложило за посебно признање за врхунски допринос у култури, комисија Министарства културе Србије није тако проценила Димићев допринос. Јесу, међутим, читаоци који су се јављали и нашој новини, протестујући због тога. То је, знамо, Моми Димићу било највеће признање.


Коментари13
8813b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Радмила Јохансен
Баш ме је погодила вест о одласку Моме. Још увеке се сећам његовог Толе и кад сам му то рекла приликом нашег дружења у просторијама југословенске редакције радија у Стокхолму, био је збуњен и рекао да је тај успех вероватно због Петра Краља који је то тако лепо знао да одлугими. Ето, такав је био Мома, скроман и једноставан и увек је неког другог хвалио, а у ствари све је била његова заслуга да је Тола остао у мом срцу толике године.Поносна сам што сам познавала тако једног по скромности великог човека. Радмила
Dobrila Bulic Safi
Duboko me je potresla smrt dragog prijatelja i velikog knjizevnika svetskog renomea Mome Dimica. Setali smo ulicama Bagdada i Beograda.U ono malo dana koje je proveo u Bagdadu imao je onu ljudsku zelju da vidi oseti opipa omirise i upozna obican narod.Nastavicu da prevodim i publikujem njgovu poeziju.Pokoj dusi tvojoj dragi prijatelju.Prevodilac Dobrila Bulic Safi.
Milovan Lazarević
Ja sam građanin Bora, koji je sa Momom imao izuzetno dobre prijateljske odnose, koji su se ogledavali u ličnim kontaktima, a najviše preko njegovih dela. Ostaće mi u lepom sećanju, naša prijateljska druženja kada je boravio u Boru, i tom prilikom mi je poklonio njegove knjige sa potpisima. Ostaće nam zauvek u lepom sećanju i neka mu je večna slava i hvala.
Mladen GVERO
МОМИН БЕЛИ СВЕТ МОМА ДИМИЋ, колико је имао вештине и умешности да у младости напише зрело штиво за роман "ЖИВЕО ЖИВОТ ТОЛА МАНОЈЛОВИ"и на пречац постане познат писац, јоштада је покаѕао одважност да постави сопоствену филозофију живљења. Без претеране славодобитниче помпе, одлучио се да му бели свет постане дом, а он једини српски путописац у пуном смислу те речи. Колика је била упорност глумца Петра Краља и радозналост гледалаца да преко 40 година у позориштима корз монодраму "ЖИВЕО ЖИВОТ ТОЛА МАНОЈЛОВИЋ" одгонетају ћуди аутентичне Србије, толико је Мома Димић био неисцрпан у својим сусретима по белом свету са познатим, не само литерарним ствароацима. Свуда је стизао, са собом увек носећи дечачку радозналост. По повратку, у његовој повећој већ излизаној платненој торби, за свакога је било по нешто. Са загонетним, благоириничним осмехом, без подцењивања било кога, несебично је помагао свима јер је имао одговор готово на сва питања. Веома је био обавештен. Болести, која га је сустизала, није придавао велики значај. Баш у болесничкој постељи затекао сам га како пише погоовог за Р
Dr. Lidija Tonic
Duboko me je potresla vest o smrti velikog pisca i velikog coveka Mome Dimica. Ponosim se time sto mi je bio prijatelj.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља