субота, 08.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 08.03.2020. у 21:00 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: ТРЕЈСИ ШЕВАЛИЈЕ, књижевница

И даље се плашимо да ноћу саме идемо улицама

Ако упоређујемо то где смо сада и где смо били тридесетих година 20. века, сада су женама отворене многе могућности
(Фо­то Ла­гу­на)

Ауторка чувеног романа „Девојка са бисерном минђушом” Трејси Шевалије после девет година, поново је била гошћа свог београдског издавача „Лагуне”, који је објавио све њене књиге. Овом приликом било је речи и о њеном новом роману „Једна нит”, у преводу Ненада Дропулића, причи о жени која се у периоду између два рата у Енглеској бори за сопствене вредности. Трејси Шевалије је Американка која живи у Великој Британији. Позната је и по бестселерима „Пали анђели”, „Дама и једнорог”, „Пламени сјај”, „Изузетна створења”, „Последњи бегунац”, „Плодови на ветру”.

Вајолет, главна јунакиња вашег романа „Једна нит”, наизглед је типична жена свога доба, једна од многих које су у Великом рату изгубиле веренике и мужеве, али и није сасвим типична јер постаје неудата мајка?

Она се буни. У то време од жена се очекивало да се удају, а уколико нису биле удате, сматрало се да са њима нешто није у реду. После Првог светског рата било је два милиона жена више од мушкараца. Британско друштво није било спремно на то да толико њих остане неудато, било им је врло тешко. Могле су да раде као наставнице, или болничарке, или да се баве секретарским послом. Међутим, тешко су могле да преживе са малим платама. Морале су да се ослањају на своје породице, да живе са старим родитељима, на њих се гледало сажаљиво. Одлучила сам да створим женски лик који се тихо буни против тога, и који се труди да створи нови, бољи, живот. Не знам треба ли да одамо тајну завршетка књиге да јунакиња постаје самохрана мајка, то може да поквари утисак читаоцима, али важно је рећи да је способна да пронађе друге начине да буде срећна у односу на оне које намеће друштво.

Описујете компликоване односе мајке и кћерке. Због чега је то толико препознатљива и уобичајена ситуација?

Мислим да јесте. Срећем пуно читатељки које у књизи препознају сопствене тешке односе са својим мајкама. Фројд је рекао да када родитељ има дете истога пола тешкоће настају због тога што се дете одваја од задатог полног узора. Када се кћерка раздваја од мајке, то се дешава уз много свађе, али, такође, ту је реч и о сукобу генерација. Вајолетина мајка одрасла је у викторијанском добу 19. века, док је њена кћер модернија. Ту настаје сукоб, поред напорног мајчиног карактера. Због тога је за Вајолет напуштање родитељског дома, пресељење у Винчестер, и проналазак новог живота, од суштинског значаја. Моја јунакиња везом ствара нешто што ће припасти другима, људима који ће на њеним извезеним јастуцима седети или клечати у цркви. На тим рукотворинама стајаће њени иницијали и датум настанка, биће у катедрали стотинама година. Јастуци о којима пишем још су тамо. Верници их гледају, клече на њима, а за Вајолет, то значи да је изашла из оквира обичности и да је оставила свој траг у животу других. То доноси велико задовољство.

Колико сте проучавали доба о којем пишете?

Пуно сам истраживала. Не само технике веза, већ и о катедрали у Винчестеру, о женама тога доба. Такође сам морала да будем упућена и у то како су се људи облачили, како су се хранили, о чему су размишљали, како су се забављали. Како је изгледало возити аутомобил у то време, какви су били мириси, какви су били звуци.

Када је реч о жанру историјског романа, која епоха вам је најближа?

Тешко је то рећи, због тога што тему бирам не по времену у којем настаје, већ по мотивима, било да су то везени јастуци у катедрали у Винчестеру, праисторијски фосили пронађени на обалама Енглеске или холандски сликар 17. века. Најпре се заинтересујем за одређене теме, прво изаберем мотив, а онда урањам у време.

Има више љубавних тема у вашем новом роману. Како љубав опстаје у тешким временима?

Мислим да увек постоји могућност за љубав. Али, у овом роману постоји више врста љубави: између мушкарца и жене, мајке и кћерке, тетке и сестричине, између жена, ту су и пријатељске љубави. Одрастамо у уверењу да тежимо само романтичној љубави, и да све постаје у реду када пронађемо партнера, али заправо нико не може да буде све другој особи. Важан ми је мој супруг, али такође су ми врло битни пријатељи, који ми пружају другачију врсту односа. Мислим да је то реалистичнији начин гледања на живот.

У свету се обележава Међународни дан жена. У којој мери су жене заиста слободне да изаберу свој живот?

Ако упоређујемо то где смо сада и где смо били тридесетих година 20. века, када су жене попут моје јунакиње могле да раде само одређене послове, а високо образовање им је било тешко доступно, сада су женама отворене многе могућности. Могу да се баве било чим, доктори су наука, руководиоци су широм света, воде велике компаније, а у Уједињеном Краљевству сада је на универзитетима више жена него мушкараца. Много тога је промењено, али нешто је остало исто. У књизи описујем да током једног празника моја јунакиња шета сама у природи, што је чини нервозном. У циљу истраживања, хтела сам и сама да прођем тим путем, требало је да са мном пође и мој супруг, али се разболео. Помислила сам да ипак не желим да се тим пољима крећем без њега. Дакле, и даље се плашимо да ноћу саме ходамо улицама, а када се иза нас још нађе и непознати мушкарац, прелазимо на другу страну. Поред те врсте страха, такође смо и мање плаћене од мушкараца. Али, мислим да ипак напредујемо и да треба тако наставити.

Долазите из Велике Британије. Каква је сада тамо атмосфера после Брегзита, затим, и због вируса...?

Уједињено Краљевство званично је 31. јануара напустило Европску унију, и негде у исто време вирус се испољио. Помислила сам да нас Бог кажњава. Болно је живети у Енглеској последњих година, вирус корона нас подсећа на то да смо повезани са другима и да треба да сарађујемо. Европска унија је током много година обезбеђивала јединство и мир, а људи који су гласали за одлазак ускоро ће открити да њихови проблеми неће нестати изласком из ЕУ. Мислим да ће Велика Британија постати сиромашна земља, имаће много мање утицаја у свету. Све је то велика штета. Биће нам потребно више саосећања, због мигрантске кризе, а треба уједињени да се боримо са климатским променама и вирусом корона, због тога је смешно напуштати ЕУ. Мислим да се ближимо мрачним временима, волела бих да будем оптимистичнија.

Учествовали сте у пројекту Хогарт Шекспир, поновног приповедања дела највећег драмског писца. Какав је био ваш приступ Шекспиру у роману „Нови ученик”?

Издавач ме је замолио да изаберем неки Шекспиров комад и реинтерпретирам га као роман. Одлучила сам се за Отела. То је прича о аутсајдеру, а ја сам аутсајдер као Американка у Енглеској, где живим већ 35 година, али и даље имам амерички акценат. Роман сам сместила у Вашингтон, 1974. годину на школско игралиште, где сви јунаци имају 11 година, колико сам ја имала у то време. Овај мој роман истражује расизам који се испољава на игралишту. У једном нивоу сећала сам се свога детињства, а ишла сам у школу где је било више Афроамериканаца, ја сам дакле била мањина, међутим изабрала сам да мој Отело буде црн и да крочи на игралиште беле деце. Шекспир ми је већ дао ликове и причу, само сам пронашла начин да то буде и Трејсина прича.

Коментари1
492f1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Božidar Anđelković
Питања би требало да буду написана црним словима. - У београдској Савамали жене ноћу не смеју да остају саме ни у сопственим становима. Зашто? Е, то нећу да напишем да ме ,,либерални" коментатори не би критиковали да ширим панику.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља