Шарени аранжмани на полицама испред тезге, прво је што се угледа када се из улице Максима Горког стигне на Каленић пијацу. Прави их, на својој тезги, већ двадесет година правница Светлана Поповић.
Шебој мами и изгледом и мирисом, а уклопљен са осталим цвећем у необичним корпама изгледа бајковито. Ту су и орхидеје, руже, зумбули, нарциси... биља свакојаког али нама за око запео баш шебој. Биљка нежног и рустичног изгледа, некада изузетно цењена као резани цвет и јако популарна. Заправо, изненадили смо се јер га у ово доба године не очекујемо, он цвета током лета.
– Гајимо га заједно са зевалицама, украсним купусом, калом и осталим резаним цвећем у пластеницима у Малом Пожаревцу, тако да латице отвори већ у марту – објашњава Светлана и додаје да није могуће бавити се само трговином цвећем, већ биљке које продаје мора и да узгаја.
Истини за вољу „цвеће цвета лети, а цвећари зими”. Зими је потражња велика, поготову за време слава, у фебруару за Дан заљубљених и када се прославља Дан жена у марту. Тада и цвећарима „процветају руже”. Светлана је то спознала пре две деценије. Свој „цветни живот” започела је када је остала без посла.
– Родитељи мог мужа имали су овде тезгу на којој су продавали поврће. Решила сам да покушам са производњом расада петуније, траженог саксијског цвећа за балконе. Лако се гаје и обилно цветају. Посадила сам их на тераси и размишљала да што се не прода остаће мени, али се продало све –прича нам ова упорна жена своје прво искуство, прича али посао не прекида. Гледамо како спретно „боцка” по сунђеру нову „цветну причу”, никада не понови исту.
Ако муштерија нема одређене захтеве за аранжмане, каже, бира цвеће које ће дуже да траје. Руже су увек добар избор, као и љиљани, кале, орхидеје, хризантеме, маргарете...
Светлана, коју од миља зову Цеца, а она опет па тако надену име и својој тезги „Цеца цвеће”, ћирилицом исписано, без премишљања испуњава жеље купаца. Странци редовно застану, изненађени раскошном понудом.
Иако је по струци правник, цвећарски занат је учила дуго и посвећено. Тешкоће које посао носи заборавља захваљујући животном оптимизму, љубави и годинама труда и рада које је оставила за тезгом.
У послу јој помаже муж Мирослав, он гаји цвеће у пластеницима. Деца, њих троје, кренули су својим путем. Ћерка Ђурђија је кувар, Немања трговац, а Марко економиста. Кад стигну ту су да се придруже у послу. На пијаци са њом раде Смиља и Славица, оне су задужене за продају.
– Прво сам годинама била муштерија. Сваку ми је жељу испунила, а онда је живот хтео да нам се путеви укрсте и да ми понуди посао – каже Славица не штедећи речи хвале за своју послодавку.
Они који познају Светлану Поповић увек се запитају одакле у онако крхком телу толика снага. Прво је требало у средњем добу оловку заменити тезгом. Њен радни дан почиње у пола пет. Износи све из магацина, довлачи воду, која се лети мења више пута, а до чесме треба доћи. Пијаца је обновљена али ништа није урађено да се људима посао олакша. На крају радног дана Светлана све са тезге враћа у магацин, па жури на градски превоз за Мали Пожаревац, да помогне у пластенику и набере и спакује цвеће за сутра. Тако натоварена аутобусом назад. Када ветар одува пластеник и поломи цвеће, а дешава се, прихвати то као животно искушење. Држи је љубав према цвећу и породици. А шта би друго...
