субота, 28.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 09.03.2020. у 15:56 Љиљана Петровић

Човек сања, Бог одлучује

Млади глумац Јован Јовановић висок је 199 центиметара и носи ципеле број 47. Једна костимографкиња му је јако замерила то што је висок. „Што не идеш да играш кошарку. Мене си нашао да мучиш”. То се и остварило: у серији „Жигосани у рекету” (Нова С) тумачи лик кошаркаша Горана Бабића. Тренутно га гледамо и као кадета „Војне академије” (РТС)
Јован Јовановић (Фото Н. Марјановић)

Растао је у Требињу и имао разна интересовања, тражио се и проналазио сваког дана. Онда је схватио да економија није за њега и да је глума избор прави. Тако је одлучио да упише Факултет драмских уметности у Београду. Гледали сте га преко разних медија, а има и запажене улоге у серијама „Војна академија” (РТС) и „Жигосани у рекету” (Нова С). У првој је кадет Гвозден Савић, у другој кошаркаш Горан Бабић. Играо је и у серији „Сенке над Балканом”, те у награђиваном ТВ филму Горана Марковића – „Слепи путник на броду лудака”. Његове улоге Драгог у „Хипнози једне љубави” Душана Ковачевића и Мурата у комаду „Осама – касаба у Њујорку” Владимира Кецмановића, у режији Дарка Бајића, неће вас оставити равнодушним. Обе представе су на репертоару Звездара театра.

Јован Јовановић је неко за кога ће се тек чути. Скроман је, васпитан, културан, талентован и вредан. Вели да свој почетак каријере није замишљао тако успешним.

– Улоге су ми дошле брже него што сам очекивао. Радио сам марљиво током првих година студија. Било је пуно посла. Остало ми је још неколико испита да завршим факултет. Прошле године снимао сам серију „Жигосани у рекету” и припремао дипломску представу „Ај, Кармела” Хозеа Санчиза Синистера, са Мионом Марковић, са којом ме је професор Драган Петровић Пеле спојио на вежбама на првој години. Ову представу смо већ одиграли на разним студентским фестивалима: у Требињу, Скопљу, Ваљеву и као „професионалци” први пут пред београдском публиком у Културном центру Чукарица, 30. јануара.

Захвалан Пелету и Марковићу

Његова животна девиза је „Човек сања, Бог одлучује”. Прича нам да је игром судбине уписао глуму.

– Неке невероватне ствари су се десиле, невероватни знаци поред пута и ја сам их пратио. Прве године сам дошао потпуно неспреман и испао у ужем кругу. Био сам додељен професору Срђану Карановићу, али у оквиру ужег круга ви идете код сваког професора појединачно, па сам те 2014. године био и код Драгана Петровића Пелета. С њим сам радио на текстовима на којима сам се спремао. Сећам се да су иза професора седели тада апсолвенти, данас глумци Ђорђе Стојковић и Анђела Јовановић и посматрали како ради са кандидатима из ужег круга. Ту ми је било јако пријатно. И то је био један од разлога зашто сам се вратио глуми. Нисам неко ко баш увек истраје у свему. Чини ми се да ме је професор Пеле, на неки начин, покренуо да остварим свој сан. А други је случајан сусрет с глумцима Радомиром Николићем и Софијом Јуричан. Својим саветима шта је потребно за пријемни испит много су ми помогли. За мој други излазак пред комисију спремио сам драмски монолог „Смрт трговачког путника” Артура Милера, одломак из „Звездане прашине” Душана Ковачевића и говорио поезију Милоша Црњанског. Страховао сам да ће ме опет одбити, али, ето, добио сам шансу да студирам са једном дивном, посебном класом о којој ће се тек чути.

Прву улогу остварио је у телевизијском филму „Слепи путник на броду лудака” Горана Марковића. Улогу Јована добио је на почетку друге године факултета. Познатом редитељу су били потребни дечаци од 17, 18 година.

– Ух, какву трему сам имао. Обукао сам костим, ошишали су ме, послали на сет. Нисам знао да толико људи има на сету. А онда је све утихнуло, требало је да говорим текст... Није било једноставно. Посебно што је био направљен план да у прва два дана снимам све своје сцене са Игором Ђорђевићем, који је играо Петра Кочића, главну мушку улогу. У три, четири последње сцене сам се мало уморио и ишло је све теже. Горан Марковић и цела екипа су имали стрпљења. Марковић ме је често позивао у своју режисерску собу, разговарали смо: „Само то кажи...”. Јако сам му захвалан, сачувао ме је. Не кажем да сам направио неку бравуру, али добро ме је сачувао. Знате већ, ми на факултету учимо о позоришту, нема ту камере и не треба да правиш неке велике, широке покрете, већ да будеш у кадру, уз то занемариш и све те људе који стоје иза камере и снимају. Тада није било једноставно, сада је већ много лакше, извештио сам се. Научио сам да се изолујем.

У серији „Жигосани у рекету”

Мајка и сестра су највећа подршка

Воли начин рада и организације у позоришту. Четвртог априла биће две године како игра у представи „Осама – касаба у Њујорку” у Звездара театру. Недавно је одиграо 50. представу, а има осећај као да их је било 10. У шали нам прича како је за њега тешко пронаћи костим. Висок је 199 центиметара и носи ципеле број 47. Једна костимографкиња му је жестоко замерила то што је висок. „Што не идеш да играш кошарку. Мене си нашао да мучиш”. Када је костим скројила, слатко су се смејали у каквим ситуацијама су се све нашли. И то се и остварило: заиграо је кошаркаша у хит серији „Жигосани у рекету”. Постао је кошаркаш клуба „Радник”, са Лиона, заједно са Миодрагом Драгичевићем, који је несуђени кошаркаш. Драгичевић је тренирао у Црвеној звезди, Партизану, Суперфунду, Визури. Спремао се за Америку, да студира на спортском колеџу на Хавајима, али спречила га је „болест пољупца”. Затим са Александром Радојичићем, Милорадом Капором који такође играју добро, и Вучићем Перовићем, одличним шутером.

– Већ смо снимили први део друге сезоне. Од краја јануара снимамо финале, 21 епизоду. Сви у екипи знамо да радимо пристојну породичну серију и нема тензије. Од раног јутра сви смо вредни и насмејани. Ја снимам у Баранди, где је стан кошаркаша и Живкова кафана, а кошаркашка сала нам је у мастеру у Земуну. Видели сте да се у овој другој сезони мој Горан доста променио. У почетку га је све чудило, дошао је из Требиња. Сада се навикао, није збуњен. Чак се и заљубио...

Чујемо и да је због нове, пете сезоне „Војне академије” морао да иде на часове бокса па сада зна понешто и о овом спорту. Његова улога је овога пута мања. У прошлој, четвртој сезони имао је 25, а у овој само 9 снимајућих дана. Гвозден се окренуо боксу и не посвећује довољно времена својој девојци Маши, коју игра Гордана Пауновић, па и она почиње да тренира бокс.

За своје успехе каже да су то успеси и његове мајке Анкице, која је општински службеник, и сестре Јелене. Биле су свих година уз њега. Отац му је умро када је имао пет година.

– Сестра је старија од мене две године. Она је неко ко ме учи да ценим све то што имам. Она је неко ко ме некада када сам незахвалан врати на прави пут, неко ко ме учи да ценим и то мало што имам. Она је неко ко поседује само љубав и пружа је у неограниченим количинама и притом не очекује да јој се врати. Она је моја инспирација. Много сам научио од ње.

Накратко је заћутао...

– Јеца је особа са посебним потребама и на први поглед би можда неко рекао да од ње не може пуно да се научи, а, ето, ја сам неке суштинске ствари научио управо од ње. Она је неко ко ми не да да се издигнем када бих ја мало узлетео. Зато што ми покаже да се са мало може много.

За своју мајку каже да је „мајка храброст”, све је понела на својим леђима. Била му је и отац и мајка. Захвалан јој је што га је подржала када је био спреман да рашири крила и оде у бели свет... Данас се радо врати у свој породични дом у Требињу, који је тик до стадиона фудбалског клуба Леотар, да мало удахне ваздух, да успори, буде мали човек, једе мамина кувана јела, лежи и цео дан не ради. Поносе се његовим успесима и многи у Требињу... Штампа бележи све што ради.

Коментари5
7d60c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

čovek
Čovek sanja, čovek i odlučuje. Sapient sat.
Andjela
Bravo Jovane, neka te sreća prati i Bog čuva!
Modesty
Пуно среће, Јоване!
Миодраг Стојковић
Човек сања, Бог одлучује, и одлучи да испуни сан човеков, а комисије се праве да ништа не виде и не чују . Шта тада са сновима чинити? Зна ли неко?
Mustafa Aga
Slazem se da mi ljudi imamo raznorazne snove ali dok nash Tvorac, Uzvisheni Bog, ne odluchi da nam se neshto desi...To neshto se sigurno neche desiti...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља