петак, 07.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 09.03.2020. у 23:03 Александра Куртеш

Репресија комунистичког система

Срђан Цветковић на трибини – промоцији књиге „Озна: документи о политичкој репресији у Србији 1944 – 1946” на Правном факултету (Фото: Марко Спасојевић)

Шта је Озна мислила о српским грађанима, колико их је протерала, а колико отерала у смрт без суђења и ко је одобравао њихово стрељање – нека су од питања која су покренута на Правном факултету. Овде је за студенте уприличена трибина о комунистичкој репресији непосредно после Другог светског рата и  промоција књиге „Озна: документи о политичкој репресији у Србији 1944 – 1946” из пера др Срђана Цветковића и коаутора Немање Девића, а представљено је и дело „У предворју пакла” које је написао Сава Бранковић. Организатори догађаја су Удружење „У име народа за слободну Србију” и Клуб за друштвене односе Правног факултета. Модератор је била др Ена Мирковић. Са ауторима су на трибини  учествовали и проф. др Јовица Тркуља и проф. др Леон Којен. Програм је почео извођењем песама „Да ли чујеш, мила” и „Ово је Србија” које је на гитари свирао и певао уметник Зоран Јовановић.

Цветковић је из слојевите документарне грађе своја тумачења усмерио на примере масовне злоупотребе правосуђа у поступању према неистомишљеницима, у жељи да ово што боље приближи студентима права, који ће једног дана бити судије, тужиоци, адвокати... Он је подсетио и да је осврт на догађаје од пре осам деценија важан због тога што проблеми данашњице вуку своје „репове” из прошлости. То је и одговор за оне који се питају: зашто ова тема? Зар није већ све речено? А, да није све речено потврђује и то што  обележавање места невино страдалих у репресији Титовог режима у Лисичијем потоку некима смета. Примера нерешених питања из тог доба има много, а на „топ” пет елемената Озне издвојених међу хиљаду докумената, који говоре о репресији после Другог светског рата, указано је и приказано на видео-слајду. Један од примера казује како је осуђеник из Обреновца оставио своју последњу поруку на јастучници у ћелији у Ђушиној улици. На њој пише „Драги моји родитељи, за мене не брините. Хвала богу, остају вам још два сина...”

Књига „Озна: репресија комунистичког режима у Србији 1944 – 1946. Документи” представља до сада највећу збирку оригиналних докумената који говоре о технологији насиља којим је руководила Озна непосредно после Другог светског рата и о ликвидацији народних непријатеља. На основу документарне грађе дат је један пресек и детаљна анализа овог насиља. Делови ове књиге, али и дела „Између српа и чекића: Ликвидација ’народних непријатеља’ 1944 – 1953 – Књига 1” објављивани су недавно у рубрици фељтон нашег листа.

Коментари12
1e299
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ВлаДо
Од помора кулака наша пољопривреда се није ни дан данас опоравила и после 70 година.И неће никада.Побили су најспособније људе из области пољопривреде а земљу поделили онима који нису знали да обрађују или су је одмах продали.Кулаци нису могли своје знање пренети млађим генерацијама а када је тима враћена земља они нису знали шта ће са њом.
John Rudich
Господине ВлаДо, нико од оних који су добили земљу у дистрибуцији (после рата) нису могли да продају ту земљу за 30 година. Неки су је продали по истеку 30 година док су већина задржали земљу за млађу генерацију уколико ови нису одлучили да се не баве земљорадњом, па су је они онда продали.
Mirka
Mama mi je pricala : "Posle ponoci, neko je lupao na vrata. Usli su njih troje u koznim kaputima i rekli ocu da se obuce i podje sa njima. Gde ga vodite - pitala je mama. Ne brinite, sutra ce se vratiti ; nek ponese dokumente - smirili su je oni. Nikad se nije vratio".
Daca
Toliko o Leki,Penezić,Djilasu,Koči,Peki,Tempu i ostalim veličinama Srpskog naroda.Tita nisu čuvali Hrvati i Šiptari nego mi.I to su naši zločini.Njihova deca ne daju da se otvore arhivi,jer onda bi se videlo kakvi su im bili očevi i dedovi.Sad većina njih pripada bivšem Jugoslovenstva ili globalizmu jer svoje nemaju.
maki
Treba pohvaliti, i pozdraviti ovakve pomene iz mracne istorije. Na zalost, ostace samo na tome. Do opet nekog napisa. Mi kao drustvo ni narod nismo ** zreli** da takve slucajeve resimo. Sto dokazuje i ubistvo pre 16 godina dva vojnika. Koji su bili na duznosti. I to u glavnom gradu drzave. A pocinioci i naredodavci jos su zivi. Ako dodamo tome da su ubijena TRI predsednika za samo 20 godina?Neznam u kojoj drzavi se tako nesto desilo. Ispada da je zivot kod nas jeftiniji nego u africi??
Gagi car
Da bi pogled na vreme pre 70 godina bio objektivan i odgovarajući treba da se u svakoj priči kako je bilo kod nas u uvodu makar na 10 strana uporedo napisati kako je bilo u Nemačkoj, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj i SAD. Čisto da se slika kako je bilo kod nas poredi sa drugim mestima da bi pogled bio čist bez senki i pogrešnog svetla.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља