четвртак, 24.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 12.03.2020. у 20:00 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: ЈОВИЦА АЋИН, писац

Наш човек у свету – тој причи не могу одолети

Искусили смо збегове и сами и давно и недавно. То су ране које не зацељују. Никоме их не треба пожелети
(Фото: лична архива)

Нови роман Јовице Аћина „Пилот трамваја”, у издању „Лагуне”, говори о нашем човеку Миљану Клисури у најстрашнијем периоду 20. века у Европи, човеку који је као дете са оцем, и са српском војском, прешао Албанију и настанио се у Марсеју, поставши возач трамваја. Тамо је дочекао још једну ратну катастрофу, а његов живот обележила су пријатељства са личностима које филозофски промишљају стварност и историју, као и потрага за њима. Према речима Јовице Аћина, овај роман потекао је од истините приче коју је својевремено чуо на медитеранском гробљу где је сахрањен Клисурин пријатељ. За његовим гробом Клисура трага у роману, па његове кости, уз с глином измешани пепео своје жене из истребљивачког логора, преноси у морску гробницу код Крфа, у коју му је тридесетак година раније већ спуштен отац сможден тифусом. „Подморско и подземно друштво се непрестано увећава, а ми… ми, напротив, изгарамо на томе да растуримо планету и све живо на њој. Јесмо фантоми, прилично будаласти и малигни”, каже Аћин.

Ова ваша књига почиње старим мотивом пронађеног рукописа, мада у до сада непознатој варијанти. Шта за вас и ваше ликове у „Пилоту трамваја” значе заборављене приче?

Затурене приче, па опет нађене на најнеочекиванијем месту! Такве су драгоцене, јер најбоље раскривају изгубљене истине у животу. Одгурнули смо их у заборав или одвраћамо поглед од њих, управо зато што се у њима налази нешто болно, нешто што морамо знати, иако нас сатире. Таква је прича и из мог прошлог романа „Сродници”. Били су ми искрсли из срца, па ма колико у њима прича дубоко била болна. Испричана је ведро, иако говори о оцу чија деца су присиљена да оду и оставе га заувек самог. То је роман о фантомском свету и трагању по њему за сродницима, избеглим од комараца и маларије из бечкеречке Мале Барселоне, расејаним, изгубљеним. Населили су неко пиринејско село и назвали га својим именом. А кад онај ко прича, стигне у село, оно је пусто, фантомско, и ствари почињу да се компликују. Уосталом, није ли данашњи свет, нарочито у овим крајевима, у извесном смислу, фантомски? У „Пилоту трамваја” такође виде се Пиринеји, затим Србија, чак и од Галипоља пешке до Косова, па Црна Гора, Албанија, Средоземно море, Француска, Немачка, Аустрија… Европа, и то у њеним засад најстрашнијим тренуцима прошлог века, а који нам много говоре о овом веку. Мој јунак, Миљан Клисура, марсејски трамвајџија са Хомоља, најпре као дечак на страдалном беспућу преко арбанашког крша, па све док не остари и остану му једино сећања на пријатеље и блиске особе, који су скончали у европском котлу и крематоријуму. Али и тај роман је, верујем, ведар, иако говори о нимало ведром животу. Неки читаоци су ми поверили да је код њих роман изазвао благе халуцинације. То се дешава кад спојите светлост и таму.

Неки читаоци су ми поверили да је код њих роман изазвао благе халуцинације. То се дешава кад спојите светлост и таму

Овај ваш јунак наизглед је „мали” човек затечен историјом два светска рата. Шта га ипак одваја од уобичајеног трагичког патоса због ког се везујемо за сличне јунаке? Ту су, у роману, и некадашње европске избеглице и прелазак граница. Шта нам казују о данашњим, нарочито с Блиског истока?

Свачији живот је посебан, свачија прича је јединствена. Клисурина прича је за мене била изузетан дар зато што сам је пронашао у целости, у речима које је забележио записивач у књизи. Био је наш човек у свету, а таквима не могу да одолим. А и нас садашњих ће убрзо бити више у свету него у Србији. Кад је реч о избеглицама које прелазе границе данас, њихове мучне исповести већ налазе пут до књига, и таквих сведочанстава ће бити све више. Биће завештање времена. Биће нешто на шта државе које изокола или директно потпирују ту несрећу у најмању руку не могу бити горде. Искусили смо збегове и сами и давно и недавно. То су ране које не зацељују. Никоме их не треба пожелети.

Клисурин позив путника прилика је и да га повежете са једном стварном личношћу, са Симон Вејл. На који начин је она размишљала о актуелним питањима права на слободу и правду у односу на политички живот?

Расплакаћете ме. Тако на мене делује свако спомињање Симон. Симон је била истинско чудо. Филозофска интелектуалка од страсти и самопрегорне честитости. О томе што ме питате, најбоље је сазнати од ње саме, јер је мислила о слободи, правди и о стотину пресудних ствари као да је малочас рођена и још је међу нама, и забринуто се огледа. Али, мало се зна да је то одблесак Симон у моме роману. Артикулисао сам један од женских ликова према њој. Ко прочита роман, све ће му бити речено о тој дивној, чудесно интелигентној и храброј жени. Ускоро ће се појавити и приређена и преведена њена књига „Бог у потрази за човеком”. Дугујемо је Александри Манчић, од које код нас, ма на целом западном Балкану, нема бољег зналца и коментатора мистичке књижевности и мисли. Александра је права особа за дело Симон, и мистичко и политичко и научно и филозофско. Истинске сроднице. Чак и физички личе једна на другу.

Евоцирате слику анђела историје који престрављено гледа у прошлост док га олујни ветар леђима носи ка будућности. Та слика као да наткриљује све ваше ликове, посебно оне који су страдали током албанске голготе, и оне затим погубљене у логорима. Шта мислите о тој старој идеји да се историја понавља?

И мој јунак Бени, Венијамин, у роману је обликован по лику и животу Валтера Бенјамина, та слика његово је виђење историје. Пре свега, неки увиди о свету, као и поступци у књижевности, не застаревају. Бивају, штавише, нови, јер је нова животна и уметничка грађа. Иначе, шта бих о понављању у историји могао да мислим кад се позивањем на неминовну трагику или наводно фарсом историје заташкавају масакри? Какво год понављање историје, која нам се истргла из руку, а никад нисмо њоме ни владали, не може бити покриће за зло које се никако не смањује него се стално подјарује.

Коментари0
549bc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља