субота, 30.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 12.03.2020. у 13:19 Снежана Чикарић

Време није пролазност већ вечност

Кад год идем на терен увек су уз мене камера, микрофон, расвета, статив. И чекић којим узимам узорке да бих све то претворио у запис који ће читаоцу и гледаоцу омогућити не само да сазна нешто о камену, већ и да види како то о чему сам писао изгледа у природи, каже Драган Миловановић, аутор серијала који носи назив „Човек и камен”
Професор др Драган Миловановић (Фото лична архива)

Камен је најлепши дар природе. Има задату форму и увек се лепо осећамо када је камен око нас. Човек се с каменом рађа, живи, умире и поново рађа пркосећи времену, непомирљивом знаку пролазности.

Овим речима почиње серијал од 12 епизода под називом „Човек и камен” који се ове суботе завршава причом о Рајковој пећини кроз коју ће гледаоце Другог програма РТС-а водити Драган Миловановић. Стручњак, који је деценијама својим студентима на београдском Рударско-геолошком факултету на пријемчив начин предавао о стенама и минералима, своје знање већ годинама преноси и телевизијским гледаоцима. Скромно каже да је он пре свега геолог и приучени новинар којем су искуство и комуникација с људима омогућили да стекне знање и о говорништву и о писању.

– Посао којим се бавим искључиво је везан за терен. А на терену речи нешто значе, а слика и видео још више. Када сам почео да се бавим геологијом, седамдесетих година прошлог века, од првог дана сам имао фотоапарат, од првог дана сам писао и спремао текстове које сам прилагођавао програму у оквиру предмета које сам држао, о стенама, минералима. Они су наменски рађени за студенте, али водио сам рачуна и о култури и о навикама тих генерација да им знање пренесем што је могуће боље. Тако је на мојим предавањима било и рецитација, музике. Подсећао сам их да су на неким локалитетима живели и стварали наши познати књижевници, музичари, волео сам да им кажем како је у селу Мокрање на том неком камену седео Стеван Стојановић Мокрањац. И та веза човека и камена је остала моја основна премиса – каже професор Миловановић који је наставу држао на још неколико факултета у Београду и Бањалуци, потом у Коларчевој задужбини имао предавања на која су долазили не само студенти, већ и колеге и њему неки драги људи, попут разредне старешине која је и дан-данас његов највећи и најдражи фан и највећи критичар.

Водио их је кроз свет вулкана, причао о геонаслеђу Србије, а потом је полако почео да прави документарне филмове од којих су неки награђени.

– Кад год идем на терен увек су уз мене камера, микрофон, расвета, статив. И чекић којим узимам узорке да бих све то претворио у запис који ће читаоцу и гледаоцу омогућити не само да сазна нешто о камену, већ и да види како то о чему сам писао изгледа у природи – каже Драган Миловановић који је своја прва телевизијска искуства стицао на РТС-у, с којим сарађује још од осамдесетих година прошлог века када је као члан светске експедиције у Јужној Америци правио видео-записе од јужног Чилеа до Ускршњег острва и Галапагоса.

Рајкова пећина (Фото: Драган Миловановић)

Циклус који се у суботу затвара причом о Рајковој пећини прошао је конкурс на којем је професор Миловановић учествовао, а у припреми је и нови за који се нада да ће такође добити зелено светло за приказивање. Теме су различите, али им је заједничка веза човека и камена, као и веза човека и камена поред којег пролазимо свакога дана.

– Не знамо да је Скупштина Србије изграђена од керсантита који је из Рипња. Хотел Москва такође, али и Народни музеј. Керсантит има сиво-зелену боју, неутралну, естетски прихватљиву и лепу. И то је разлог што је коришћен. У најкраћем, близу је, леп је и квалитетан. Ако буде неопходно да се на овим грађевинама замени неки блок, још га има у мајдану. И то је само једна од прича. Ово је широка тема којом обухватам целу Србију. Већ сам био у Ковину где се угаљ вади под водом, у руднику на Руднику, па у Островици, вулкану – прича наш саговорник који је својеврсни хроничар Србије из једног необичног угла, оног који прича о стенама на нашем тлу.

– Покушавам ту причу да вежем и с археологијом као и историјом да би била питкија. И с људима који су обележили једно време. Био сам својевремено с једним човеком, ауто-механичарем, који јако добро познаје историју рудника на Руднику, син је рудара и има већу збирку рударских лампи и минерала него сви ми. Он је сада кустос музеја – објашњава професор Миловановић.

На питање како долази до својих саговорника, шеретски каже како познаје свако ћоше у Србији.

– Зову ме моји ђаци или колеге кад год се појави нешто интересантно и правимо приче. Желим да покренем и младе и старе да оду у природу. Свака од тих наших планина има своју причу, везана је за човека. А оно што је мени важно, оно што је бит свега, јесте то како је камен правио судбину човека која је невероватна. Овде на Балкану је земља кувала, овде је био осињак и ми смо то што јесмо. Дубоко верујем да је средина у којој смо расли, старили, умирали и у којој ћемо се поново родити доказ да време није пролазност, већ вечност – сматра професор Драган Миловановић.

– Рајкова пећина прича је за себе, лепота за себе, доживљај за себе. Као и свака пећина. То је прича о борби људи да довољно зараде за живот, борби која нема цену. Ти људи су специфичног менталитета где се емоције мере додиром. То су рудари који додиром кажу да много причате, они вам неће рећи хвала, или помоћи ћу ти, већ ће то урадити својим делом. У тој епизоди чућемо и легенду спелеологије Раденка Лазаревића који је ову пећину детаљно проучавао и у великој мери допринео да се она припреми за посетиоце. И у десетој деценији, како каже, „његовог кратког живота”, Рајко завршава нову књигу у којој прича како истражити и чувати пећину – прича Драган Миловановић.

Уколико буде још један серијал, у њему ће професор Миловановић једну епизоду посветити стенама које се зову пешчари и од којих су изграђени, рецимо, Црква Светог Марка, део Бранковог моста, Дом синдиката...

– Ти пешчари су из Белих Вода, села каменорезаца. Причаћу и причу о новој клесарској школи у Крушевцу, објаснити како су настали манастири... Желео бих да овим причама пробудим гледаоце да крену у природу, сами или с нама, да је упознају како би боље упознали себе – каже професор Драган Миловановић.

Коментари0
fc26d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља