Очекивало би се да кад се нешто распадне онда делови буду мање успешни, него што је била целина. Тако, на пример, ко би рекао да ће, Србија у ватерполу да буде и већа светска сила од Југославије некада или да ће одбојкашице, које сем 1951. на Европском првенству у Паризу, када су освојиле треће место, никада више као репрезентација заједничке државе нису биле ни близу медаље.
Али, ето, показало се да и стар рецепт, а и потпуно нов, могу да буду веома успешни. Јесу југословенски ватерполисти били олимпијски победници (1968, 1984. и 1988), светски прваци (1986. и 1991), а и европски шампиони (1991, додуше без Хрвата, али са Црногорцима), међутим поколења, коју су их наследила као представници Србије су постали још већа светска сила. Српска тробојка је била подигнута на највиши јарбол на Олимпијским играма 2016, светским првенствима 2009. и 2015, а на европским шампионатима 2006, 2012, 2014, 2016. и 2018.
Одбојкашице Србије су светско првенство освојиле 2018, а европска 2011, 2017. и 2019, а на Олимпијским играма су пре четири године биле друге. До таквих висина некада ни машта није досезала, а поготово после распада Југославије када неко време није ни постојала женска репрезентација.
Али, испоставило се, да пут до врха, начин како да се освајају медаље може да се нађе. У ватерполу су одавно усвојили да само као први могу да опстану. У новије време ни то није довољно. Тријумфи у најјачим европским клупским такмичењима Партизана 2011. и Црвене звезде 2013. остају као сведочанства нестварних подвига и ништа више. То нисмо умели да искористимо да домаћи клубови ојачају.
У одбојци су могућности наших клубова такве да се прошле године за учешће у европским куповима из Србије, у обе конкуренције, пријавила само Војводина!? Остали наши најбољи лигаши су проценили да им је паметније да се не хватају у то коло.
Без обзира на такве околности у нашој земљи, ипак, постоје фанатици, који умеју да стварају асове. У одбојци их има и у мушкој конкуренцији, па су, ето, прошле године постали и европски прваци.
На жалост, није нађен начин (можда се и не тражи) да даровите играче задржимо у нашим клубовима. За похвалу је што држава награђује оне који се као њени репрезентативци попну на победничко постоље. Али, њу представљају и клубови и несумњиво би за њих био велики подстрек кад би се смислило како да се и они награде за највећа достигнућа на међународној сцени. Такође и они под чијом руком будући шампиони чине прве кораке и стасавају, јер на њих, углавном, заборављамо.
Навикли смо се да учинак наших клубова меримо аршином који важи у професионалном спорту. У Србији клубови не да немају ни за воду, него ни за ваздух, па је погубно што полет и знање оних који држе наш спорт топимо претераном навијачком и клубашком страшћу.
