недеља, 20.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 21.03.2020. у 18:00 Иван Цветковић
У СУСРЕТ 75-ГОДИШЊИЦИ ОСНИВАЊА ПАРТИЗАНА (1)

Мајстор – значи Бобек

Тим, основан 4. октобра 1945. при Централном дому Југословенске армије у Београду, био је састављен од асова, а највећи међу њима одмах је постао и његов симбол. – Непревазиђени уметник „ролања” и „штикле”
Неукротив: Стјепан Бобек на утакмици против Црвене звезде (Фото: документација „Политике”)

Прошле године је играчку каријеру завршио Саша Илић. За две деценије је, фудбалским умећем, спортским понашањем и оним што је значио за тим, постао, поготово за млађа поколења, једно од знамења „црно-белих”.

Партизан, за разлику од Црвене звезде, није званично уздизао неке клупске звезде више од осталих. Није ни свој допринос фудбалском свемиру исцрпео тиме што је изнедрио једно сунце, као, рецимо, Хонвед Пушкаша или Сантос Пелеа.

У октобру ће бити 75 година откако је основан. Тада се оживи сећање на фудбалере због којих се навијало за Партизан. У тој галаксији први је засјао Стјепан Бобек. Као играч (1945–1958) постао је синоним за Партизан, што је и остао за сва времена.

Био је толико даровит да је већ с непуних 15 година ушао у сениорски тим. Истина, у малом загребачком клубу Дерби, али да се дечак носи с одраслима...

Један је од оних фудбалера на којима су оснивачи Партизана заснивали свој подухват. Као фудбалера загребачке бригаде Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ) у Београд га је позвао капетан Југословенске армије Маријан Матанчић, фудбалски судија, који га је знао још од пре рата.

У то време у Југославији се није патило од скромности, па су тако и у спорту постављани највиши могући циљеви. Партизан, настао последњи (4. октобар 1945) од такозване „велике четворке“”југословенског фудбала (Хајдук обновљен 7. маја 1944. на Вису, Црвена звезда основана 4. марта 1945, а Динамо 9. јуна те године), такође је, као и они, створен да не узмиче ни пред ким на свету.

Међу „црвено-плавима” (његове прве клупске боје), било је много изванредних фудбалера, неки и чувени предратни репрезентативци, који су се у то време затекли у војним тимовима. Али, Бобек је од самог почетка био ас над асовима. То потврђује и његов надимак. Само је он био – Мајстор!

Из те његове генерације велику славу је стекао и Златко Чајковски (1945–1955), који је чак играо и за репрезентацију света. Био је мотор тима. Они који су га гледали, а доживели су да виде и савремени фудбал, тврдили су да је један од ретких некадашњих великих играча, који би се уклопили и у модерно доба.

Додуше, откако се појавио Меси та процена би могла да се преиспита, јер чувени Аргентинац више подсећа на мајсторе из прошлости, него на савременике, који су углавном фудбалски ратници, а не фудбалски мајстори. Несумњиво да би Бобек и виртуози из његовог доба нашли начин да буду прве виолине и у ово време.

Због Бобека се долазило на утакмице. Волели су да га гледају и навијачи других тимова, јер оно што је он изводио није могло да се види сваки дан, нити код других уметника. Његова специјалност били су „ролање” (и левом и десном ногом) и „штикла” (додавање петом).

Поред тога остала су непревазиђена и нека његова достигнућа, која много казују и онима, који нису могли да га гледају на игралишту: дао је највише голова за нашу репрезентацију (38), рекордер је по броју постигнутих голова на једној утакмици у домаћем првенству (девет), није изостављен на 44 утакмице Југославије у низу...

У другој утакмици (3:1) против Совјетског Савеза на Олимпијским играма 1952. у Тампереу (Финска), која је била много више од игре, јер је одиграна у јеку сукоба Тито–Стаљин, имао је храбрости да при резултату 1:1 изведе пенал и донесе предност својој репрезентацији.

На почетку каријере је играо да даје голове, а онда га је у Партизану тренер Шпиц убедио да ће бити кориснији и већи играч ако буде играо за друге. Из тог доба је анегдота да, ако не иде тиму, саиграчи дају лопту Бобеку, а он ће да постигне гол.

Откако је обукао дрес Партизана носио је тешко бреме одговорности, што је усуд оних који су узор у друштву. И отишао је неукаљаног образа уз опште поштовање. Толико да су неки даровити дечаци у својим срединама као изузетну почаст добијали надимак Бобек.

Митски значај стекло је његово ривалство и пријатељство с Рајком Митићем, првом звездом Црвене звезде. Били су симболи витешког надметања својих клубова на терену и савршен тандем у репрезентацији. Бобек је чак био и гост Црвене звезде када је у Београду угостила Ујпешт (Митић раније на гостовању Партизана по Совјетском Савезу).

У Бобеково време у Партизану је било још играча светске класе као што су Бранко Зебец (1951–1959) и Милош Милутиновић (1951–1958). Међутим, у њихово време је Мајстор био неприкосновени вођа, а када је завршио играчку каријеру обојица су дошли у сукоб с клубом и напустили га, па нису имали своју самосталну епоху у њему.

Сутра: Пословођа асовима

Коментари1
61751
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan
Najveći igrač ikada a da se danas tako malo o njemu govoti....zadlužio je ime tribine na stadionu,u najmanju ruku....jedini i pravi M A J S T O R

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља