недеља, 25.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 22.03.2020. у 17:00 Иван Цветковић
У СУСРЕТ 75-ГОДИШЊИЦИ ОД ОСНИВАЊА ПАРТИЗАНА (2)

Пословођа асовима

Владимир Ковачевић одиграо је за репрезентацију само 13 утакмица (две на Светском првенству 1962), мада је био изузетан фудбалер – намештао је саиграчима голове, а и сам их је давао
Против ђона: Владимир Ковачевић у дуела против Интера у Купу шампиона 1964. (Фото:документација „Политике”)

Ко је у Партизану наследио Мајстора? Пословођа! Када је Стјепан Бобек завршио каријеру његову улогу је преузео Владимир Ковачевић.

За разлику од свог претходника није се уклапао у замисли оних који су састављали репрезентацију, па је за њу одиграо само 13 утакмица (две на Светском првенству 1962. у Чилеу када је Југославија заузела четврто место), мада нико никада није оспоравао да је он велики играч.

У Партизан је дошао с 15 година (1955) с генерацијом, која је била темељ на коме су „црно-бели” саградили свој највећи успех (пласман у финале Купа шампиона 1966). Као омладинци су две године (без пораза) били прваци Југославије. Титуле су наставили да освајају и као сениори.

Од Ковачевића је неколико играча из тог тима остварило успешнију каријеру. Голман и капитен Милутин Шошкић бранио је и за репрезентацију света (1963). Велибор Васовић, чији гол против Реала није био довољан да се до краја покори Европа, био је у финалу Купа шампиона стрелац и за Ајакс (1969), који је потом (1971) као капитен довео и до тријумфа у том такмичењу. Милан Галић био је капитен југословенске репрезентације у Чилеу 1962. Фахрудин Јусуфи је остао запамћен као бек који је обављао задатке и у нападу и по томе је био испред свог времена.

Не би се погрешило да се било коме од њих додели почаст да је био главни у то доба. Али, сам Ковачевићев надимак Пословођа говори ко је држао све конце у игри. А ван игралишта...

Е, тај тим је био јединствен. Постигао је што дотад нико није код нас упркос поделама унутар њега. Ковачевић и Галић су као тандем били страх и трепет за све противнике, чак и када нису говорили међусобно!? Али, то се уопште није примећивало на утакмицама. Били су веома свесни своје улоге, па су, као и остали њихови саиграчи, умели да савладају емоције тамо где је и било најважније.

Вероватно би атмосфера међу њима била боља да у самом клубу није било трвења у време кад су Матекалове бебе (назване тако по свом тренеру у подмлатку), дорасле до сениорске конкуренције. Сукоб у управи 1958. однео је из клуба један од највећих драгуља југословенског фудбала. Милош Милутиновић је с 25 година отишао у ОФК Београд (убрзо се испоставило да има озбиљне проблеме с плућима).

Репрезентативац света Бранко Зебец, за кога се није знало да ли је бољи као лево крило или центархалф, капитен Партизана и репрезентације, искључен је из клуба (касније је прешао у Црвену звезду), јер је рекао, и то јавно, да „овде све смрди од главе до репа”. Васовић, који је захтевао да се цео подмладак, чији је он био члан, прекомандује у први тим, прецртан је због подршке Зебецу, а потом због младости помилован.

Унутрашња борба се наставила и када су титуле враћене у клуб (Партизан је 1961. тријумфовао у првенству после 12 сушних година, а онда и 1962. и 1963). При крају 1964. из воза на железничкој станици у Београду промењено је пола тима, који је кренуо у Скопље на првенствену утакмицу против Вардара. После тога су на чело клуба дошли цивили (чак је освојено и првенство 1965), а војна лица која су га до тада водила (мада је већ више од десет година био одвојен од армије), Тито је послао на све четири стране Југославије уз наводно образложење да неће да му се генерали свађају због фудбала.

У таквим околностима Ковачевић је из сезоне у сезону креирао игру и то шампионску. За то су, између осталог, потребни и живци као сајле. Да их је имао може да се закључи и по томе што је непогрешиво изводио пенале.

У том славном Партизановом подмлатку био је не само најмлађи, него је изгледао и најслабашнији, па не чуди што је био Владица. Али, то је надокнађивао изванредним смислом за игру. Био је и врло жилав, па је могао да издржи све оно што носе тешке утакмице. Мада није био висок давао је голове (112 у првенству) и главом.

Упркос неизмерним заслугама њему на душу иде неуспех Партизана у финалу Купа шампиона. Није му било ни на крај памети да „шопинг” с лепшим делом његове породице по бриселским радњама може толико да измори да после тога не може ни да се хода на игралишту, а камоли да се трчи. И „црно-бели” су против Реала имали Пословођу у тиму, али су играли без њега. Да зло буде још веће и Галић је тада био своја сенка. Те сезоне је служио војску, а због значаја утакмице начињен је преседан и дато му је одсуство да би играо у финалу. Али, било је то кратко време да буде у форми, која је била потребна за такав меч.

Ковачевић се једини из тима који је био европски вицешампион вратио из иностранства у Партизан. После финала је једну сезону играо у Нанту, онда је дошао у отаџбину да одслужи војни рок, па је годину и по поново био „црно-бели”.

Коментари0
1b215
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља