Када смо, крајем прошле године, објавили да се у том тренутку снимају или су у фази постпродукције 23 домаће игране серије, то готово да је личило на штампарску грешку. Вероватно су се многи запитали ко ли ће да гледа толике серије и где ће се то све емитовати… Међутим, како се живот на планети састоји од низа непредвиђених ситуација тако је и мали невидљиви непријатељ – вирус – променио навике људи широм континента. Боравећи у својим домовима, чак и они који до сада нису били љубитељи ТВ програма, пронаћи ће лек од панике или досаде седећи испред малог екрана више но иначе. Срећом, тренутно се емитује неколико премијерних серија: на РТС-у су то „Тајкун”, „Калуп”, „Јужни ветар”, на Новој С четврта сезона „Убица мог оца”; на Првој се, поред друге сезоне „Сенки над Балканом”, емитују и „Слатке муке”, „Тате” и „Игра судбине”… У толико великом броју нових серија различитог жанра и неуједначеног квалитета питање је да ли је реч о хиперпродукцији или о богатству садржаја.
Иако нас продуценти и редитељи убеђују како ревносно организују аудиције за одабир глумаца, чињеница је да се, осим неколицине нових имена, серије ослањају на популарност и умешност већ афирмисаних глумаца. Милоша Биковића гледамо сваке вечери у репризи серије „Стижу долари”, у „Јужном ветру” и, донедавно, у „Балканској међи”. Миодраг Радоњић игра у „Убицама мог оца”, „Јужном ветру” и „Балканској међи”, а хет-трик направио је и Александар Срећковић Кубура који је сваке вечери у серији „Тате”, „Црвеном месецу” и „Преживети Београд” (РТВ Пинк). Глумицу Олгу Одаловић гледамо у „Црвеном месецу”, „Тајкуну” и, до скоро, у „Војној академији”, Вука Костића у „Убицама мог оца” и „Јужном ветру”, Ивану Дудић у „Црвеном месецу”, „Сенкама над Балканом”, „Убицама мог оца”… Да ли је добро да исте вечери гледамо истог глумца у неколико различитих улога зависи пре свега од његовог талента, квалитета сценарија и умешности редитеља. А колика је срећа имати много посла најбоље знају глумци који, по рачуници продуцената, проведу на снимању између 12 и 15 сати дневно. Неком је улога довољна да плати рачуне, а неком да створи каријеру.
У сваком случају тај систем спојених судова, какав се одвија у нашем серијском програму, за сваког глумца је опасан јер се, чак и добронамерни гледалац, може уверити да у различитим ликовима једнако говоре, имају исте гримасе, покрете, артикулацију… Па још кад се појаве у некој јутарњој или послеподневној емисији да говоре о себи и новим пословима, тада се дефинитивно уверимо да они пред камерама мање глуме, а више напросто изговарају оно што им пише у сценарију.
