Иако je цивилна заштита на тлу Србије тек у фази поновног клијања, њени корени сежу у време између два светска рата. Краљевина Југославија била је међу првих десет земља на свету која је ово питање регулисала прописима и уредбама, од 1932. до 1940. године. Нажалост, систем цивилне заштите поделио је судбину државе и војске која је рат дочекала неспремна – разбијен је већ првих дана након ваздушних напада нацистичке Немачке, 6. априла 1941.

По ослобођењу Београда у октобру 1944, успостављени су елементи цивилне заштите на подручју престонице, коју су чиниле санитетске екипе и ватрогасне јединице. Организација и функционисање цивилне заштите први пут су разрађени 1955, у Закону о народној одбрани. Временом, њен значај и улога су расли, нарочито у оквиру доктрине Општенародне одбране и друштвене самозаштите (ОНО и ДСЗ), која је усвојена 1969. године.

– Цивилна заштита је била снажан и оперативан систем, устројен од локалних самоуправа и радних организација, преко република и покрајина до нивоа савезне државе. Ничег није мањкало: ни кадрова, ни финансија, ни обучених јединица, ни материјално-техничких средстава – каже др Владимир Јаковљевић, професор Факултета безбедности БУ и шеф Катедре студија за управљање у ванредним ситуацијама и за еколошку безбедност.

Како истиче, југословенски модел цивилне заштите био је узор многим земљама, тим пре што није био само организационо-теоријска конструкција. Своју снагу показао је у катаклизмама, као што су били разорни земљотреси у Скопљу (1963), Бањалуци (1969), Црној Гори (1979)...

– Почетком распада федералне државе деведесетих година, Србија аутономно уређује питања цивилне заштите. Поред појединих добрих решења било је и грешака, попут закона којим су 1994. укинути штабови ЦЗ као оперативно-стручна тела. Да то није био добар потез показало се у време НАТО агресије, када су штабови наново формирани, у току ратних дејстава – каже професор Јаковљевић. У тим месецима војевања против Алијансе, истиче наш саговорник, истакле су се ватрогасно-спасилачке јединице, служба осматрања и обавештавања, а нарочито београдски Центар за узбуњивање.

После петооктобарских промена, цивилна заштита у Србији била је у стању клиничке смрти. Нова демократска власт је овај систем третирала као реликт социјализма. Поплаве које су 2002. и 2005. погодиле делове земље показале су погубност таквог идеолошких предубеђења. Потпуно отрежњење и суочавање с реалношћу доћи ће у време мајског потопа 2014.

– О успостављању интегрисаног система заштите и спасавања озбиљно је почело да се размишља тек те 2005. године. После седам, осам верзија нацрта, Закон о ванредним ситуацијама донет је 29. децембра 2009. Њиме је цивилна заштита лоцирана у Министарству унутрашњих послова, као једна од управа у Сектору за ванредне ситуације. У таквом устројству цивилна заштита је остала по страни, а фаворизоване су Управа за превентиву и Управа за ватрогасно-спасилачке јединице – истиче проф. Јаковљевић.

С баштином југословенске цивилне заштите, новоформиране државе различито су поступале. У Словенији је највише задржано од СФРЈ модела, уз прилагођавања европским стандардима. Хрватска је цивилну заштиту најпре укотвила у Министарству одбране, потом је пребачена у надлежност МУП-а. На крају је закључено да се оснује самостална управа која је директно одговорна влади.

Од 2017. и у Републици Српској постоји самостални Директорат за цивилну управу, с тим што у БиХ за ова питања постоји координационо тело на нивоу државе. И Македонија има независну Дирекцију за цивилну заштиту, док је у Црној Гори ЦЗ у оквиру Министарства унутрашњих послова. 

Професор Јаковљевић објашњава да је модел независне дирекције или агенције решење које препоручује Међународна организација цивилне заштите. Тај модел су усвојиле бивше социјалистичке државе, с изузетком Руске Федерације, која има Министарство за ванредне ситуације.

– Као члан експертске радне групе учествовао сам у изради Нацрта закона о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама, који је усвојен новембра 2018. Предложили смо да се и у Србији формира дирекција за ванредне ситуације, независна од МУП-а и директно одговорна влади, с јасно дефинисаним буџетом, циљевима и програмом рада. Али, Скупштина овај предлог није подржала. Тако је цивилна заштита остала у МУП-у, као организациона јединица једног гломазног система који има своје приоритете у домену финансирања. Не кажем да се у сектор цивилне заштите не улаже, али то није довољно – закључује проф. др Владимир Јаковљевић.

Упориште у Женевској конвенцији

На међународном плану, цивилна заштита је уређена 10. јуна 1977, на дипломатској конференцији коју је сазвао Међународни комитет Црвеног крста, уз ангажовање УН и швајцарске владе. Тада су донета два допунска протокола на Женевску конвенцију из 1949. године. 

Првим протоколом, цивилна заштита је дефинисана као хуманитарна организација, наведени су њени задаци, задужења и правна заштита. Том приликом је усвојен и интернационални знак – плави једнакокраки троугао на наранџастој позадини, с тим што државе могу да га модификују додавањем неког националног орнамента.

Светски дан цивилне заштите је 1. март, а овај датум је установљен 1990. одлуком Генералне скупштине Међународне организације цивилне заштите.