субота, 04.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:54
У СУСРЕТ 75-ОГОДИШЊИЦИ ОСНИВАЊА ПАРТИЗАНА (5)

Драгуљ на темељу разрушене државе

Вредност сваке генерације „црно-белих“ се мери на ваги на чијем је другом тасу Црвена звезда, а Предраг Мијатовић је био њихов предводник у време када им је комшија био европски и светски првак
Аутор: Иван Цветковићсреда, 25.03.2020. у 17:00
Играч без мане: дриблинг Предрага Мијатовића у финалу Купа Југославије 1992. против Црвене звезде (Фото:документација „Политике“)

Од како је настао Партизан настало је и његово вечито ривалство с Црвеном звездом. Из утакмице у утакмицу, из године у годину, вредност сваке његове генерације се мери на ваги на чијем су другом тасу „црвено-бели“.

Никада му није било лако да се надмаши комшију. Али најтежи могући задатак имао је онај тим, чији је предводник био Предраг Мијатовић - само у његово време Партизанов „вечити ривал“ је био европски и светски првак.

Имао је клуб и раније и касније тешке године, ипак, кад у комшилуку израсте такав џин питање је да ли под сунцем има места и за онога, који је у његовој сенци. Од финала Купа шампиона 1966. Партизан није имао чиме да засени Црвену звезду, а када је она покорила Европу и свет и смисао његовог постојања је доведен у питање. Поред Реала, Барселоне, Бајерна и њима сличних нема ваздуха за остале у њиховом граду.

Мијатовић, с репрезентацијом Југославије омладински светски првак у Чилеу 1987, био је у зимском прелазном року 1990. на путу за Хајдук, али му је неко, ко је био одлично обавештен или је још боље предвиђао шта ће да се деси, препоручио да не иде тамо.

Из подгоричке (тада титоградске) Будућности дошао је у Партизан. Од „чилеанаца“ међу „црно-белима“ је већ био Гордан Петрић (прешао из ОФК Београда), а потом и Бранко Брновић (из Будућности).

Пре првог „вечитог дербија“ са европским шампионом „црно-бели“ нису победили комшију на седам утакмица (од тога две у Купу Југославије). Нису ни тада, а ни у пролећном делу првенства, када је Звезда у своје витринама имала и Интерконтинентални куп, али оба сусрета су завршена нерешено (2-2, па 0-0). Тада су после ремија извођени пенали да се одлучи коме ће да припадне један бод. Партизан је оба пута остао празних руку, међутим, у игри није поклекао пред најбољим тимом на свету.

То је, несумњиво, испунило груди „црно-белих“ одважношћу, па су тог пролећа били бољи од светског и европског првака у финалу Купа Југославије. У првој утакмици, 14. маја 1992, победили су с 1:0 голом Будимира Вујачића, што је била прва њихова победа на Звездином стадиону после 25 година!?

Међутим, далеко од тога да су тиме завршили посао. Та Звезда је могла планине да помера, Недељу дана касније, Партизан је, ипак, остварио резултат о каквом је маштао. „Црвено-бели“ су два пута водили, али је 2:2 на крају донело „црно-белима“ нови трофеј (први пут се играло за пехар који није поклонио Тито, јер га Хајдук није вратио по распаду Југославије).

Мијатовић је у реваншу изједначио на 1:1 акробатским голом (коначан резултат је поставио Јокановић). Једном је чак, на сличан начин, петом отклонио опасност од свог гола баш у „вечитом дербију“.

Уосталом, није случајно што је касније у Реалу постао бог. Да ништа друго није учинио заслужио је тамо за живота споменик, јер је својим голом Мадриђанима вратио титулу европског клупског првака на коју су чекали још од 1966, када су је узели испред носа баш Партизану. И 1998. мадридски „бели“ су се радовали док су „црно-бели“ туговали – Мијатовић је у финалу против Јувентуса дао једини гол на утакмици.

Партизан је у историјски најтеже време створио врло добар тим, али му судбина није била наклоњена. Из политичких разлога нашим екипама је забрањено да учествују у међународним такмичењима, држава се распала, а с тим и пропис да фудбалери могу да оду и иностране клубове тек после 28. године

Мијатовић (рођен 1969) из Партизана је отишао 1993. Те године му је измакла „дупла круна“. У финалу против Црвене звезде је дао гол на првој утакмици (1:0), а у реваншу, на њеном стадиону, када су извођени пенали једини није био прецизан (у свом првом „вечитом дербију“, 22. септембра 1991, јесте – најстрожу казну је претворио у 2:1 за свој тим). Једанаестерац није искористио и на Светском првенству 1998. против Холандије, па смо испали у осмини финала. Та два промашаја с беле тачке су једине црне мрље у његовој каријери.

Као играч Партизана је одиграо само пет утакмица за Југославију (репрезентативац је, иначе, постао још док је био у Будућности), а каријеру је завршио с укупно 73 меча за државни тим. Поред једног светског првенства играо је и на једном европском шампионату (2000).

Драгуљ, који је заблистао на темељу разрушене државе, у то зло доба, кад је дорастао и „до коња, и до бојног копља“, отишао је из Партизана и нашег клупског фудбала. „Црно-белима“ за утеху – њихов дрес је поново носио играч светске класе. Истина, највећа достигнућа је постигао као легионар у Шпанији, али сада, на жалост, бисере из наших шкољки односе таласи светских океана много пре њихове 24. године.

Сутра: Таквих више неће бити


Коментари0
c52f8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља