уторак, 26.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:49
ПОГЛЕДИ

На путу ка провалији

​Незаслепљени бљештавилом тржних центара и причама о неуништивој тржишној економији која нема алтернативу, први пут смо почели да назиремо провалију која се налази на његовом крају
Аутор: Борис Јашовићсреда, 01.04.2020. у 18:00

Пре тридесет и кусур година веровао сам да ће 2020. године свет бити хуманије место за живот, да ће Југославија постати просперитетна земља, да ће човек бити разумнији господар властите судбине, да ће Орвелов „Велики брат” уследити тек за 2.000 година… Догодило се управо супротно. Свет је прилично забраздио у похлепи и егоизму, човек животари као самозадовољни роб наметнутих му жеља и потреба, Југославија се распала на неколико немоћних државица којима у већини случајева владају квазидемократски режими, док је „Орвел” увелико међу нама.

Штавише, свет је данас налик раскошним кочијама које се распадају на путу ка провалији, док дизгине држе кочијаши у белим рукавицама. То су заправо слепци из Домановићеве сатире, само у скупоценим јапи оделима и задојени техноменаџерским схватањем напретка. Да би нам скренули пажњу са друма којим таљигамо, нарочито са провалије којој хитамо, понудили су нам блештаве шопинг-молове, ријалити програме, паметне телефоне, чиповани идентитет… За наше „добро” нас опасали и озрачили базним станицама, затровали нам ваздух који дишемо и воду коју пијемо, наметнули нам идеологију слободног тржишта према којој је трговина слободна, а слобода човека спутана. Убедили нас да увозимо оно чега имамо, а да извозимо оно без чега не можемо. Омогућили нам да слободно продајемо властиту земљу, воду, шуме... Уверили нас да здравље и образовање нису најбитнији сектори друштва, већ да су то економија и привреда. Везали нам руке кредитима, а главе вај-фај сигналима. Великодушно су нас претворили у индивидуалисте, егоисте, потрошаче и нарцисе. Подучили нас да уместо фабрика градимо тржне центре, да похлепа није мана већ врлина, да корпорације имају искључива права, а људи само обавезе. Казали нам да је солидарност реликт прошлости, да социјализам ништа не ваља, те да немилице уживамо у потрошачком царству казино-капитализма. И ми то чинимо, саучествујући у загађењу јединог дома који имамо. А дом, односно свет, јесте онакав каквим га ми чинимо. Као што је и власт огледало нас самих.

Предуго смо, чини се, уживали у холивудским серијама и филмовима катастрофе. Зато смо олако поверовали да се једино на филму дешавају климатске промене и глобалне пандемије заразних болештина. Нама се и сада, док из станова и кућа посматрамо пусте улице, чини као да смо у холивудском филму катастрофе. Границу између стварног и виртуелног све теже уочавамо, па зато и нисмо сигурни да ли се илузија моћног светског поретка распада пред нашима очима или је реч о привиду. А изгледа да није. Пандемија новог вируса уистину је зауставила светску економију, разорила туризам, затворила људе у домове, учинила да полицијске државе и званично потврде свој статус, омогућила надзирачима да још јаче нагазе по надзирању надзираних... Избацила је на површину егоизам и несолидарност, откривши људима све „чари” атомизованог живота. И заиста, ми тек сада схватамо колико смо заправо атомизовани, будући да смо тек малочас бацили поглед на друм којим се кочије с почетка овог текста убрзано крећу.

Незаслепљени блештавилом тржних центара и причама о неуништивој тржишној економији која нема алтернативу, први пут смо почели да назиремо провалију која се налази на његовом крају. И није толико ни битно шта је, на концу, проузроковало пандемију новог вируса. Да ли се то природа побунила против малтретирања које јој човек приређује још од почетка индустријске ере или је, пак, човек наставио да се поиграва природом створивши вирус који је затим (не)намерно пустио у свет.

И у једном и у другом случају ковид 19 представља метафору за нехумани поредак у који смо на превару бачени. Реч је о поретку у којем управљачи задовољно трљају руке јер први пут у историји човечанства имају прилику да управљају послушним робовима који су срећни због свог робовског статуса. О поретку који је скривеним убеђивачима (Ванс Пакард), убедио људе да живе у најбољем од свих светова и да управо због тога није потребно да га мењају. Чак ни уколико примете да је у њему све супротно од прокламованог. Да права и слободе припадају управљачима, а обавезе и осећај лажне слободе учествовања у безграничној потрошњи добара и услуга свима осталима, чијом се колективном судбином бездушно управља. На крају крајева, „болест плућа је болест душе”, каже Сузан Зонтаг у чувеном спису „Болест као метафора”. Размислите метафорички о томе.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa


Коментари21
9f056
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Синиша Недић
Tačan, precizan i jasan tekst. Posebno mi se sviđa rečenica: ''I u jednom i drugom slučaju kovid 19 predstavlja metaforu za nehumani poredak u koji smo na prevaru gurnuti''. Amin ili neka tako bude a jeste.
Ово је последица дугог падања човека у људима
Текст је занимљив. Пороци и људска посрнућа сваке врсте донели су вирус и болести и смрти. Једноставно, све је ово последица умножених неправди, моралних застрањивања, настајање нових Содома и Гомора. Не сматрам да је то освета због уништавања природе. Ово је последица дугог падања човека у многим људима.
nevreme
Dok blejimo u ekrane Nestaju vrednosti univerzalne Trose se poslednje zalihe vere Ovcice da se dovedu u red Istorija ne znaci nista Na scenu stupa globalizam
Miodrag Jokic
Tacno u srce, hvala Vam na fantasticnom tekstu istine.
Nebojsa
Socioliske kritike drustvene realnosti citam od pre 50godina Nikad niko od tih kritika nije imao nista.Konkretno korona epidemija je spontana ekspanzija mutiranog virusa za koji organizam nema odgovor a kapitalizam ide svojim tokom I tesko da ce mu neko stati na rep. Clanci clanci analize rasprave i kojestarije pricam ti pricu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља