субота, 30.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 30.03.2020. у 08:00 Катарина Ђорђевић

Зашто нам изолација тешко пада – забрана појачава жељу за слободом

Чак и најусамљенији људи имају једну или две особе за које су веома везани и са којима им је неопходно да буду у блиском контакту
(Фото ЕРА/Kim Ludbrook)

Разговарамо посредством вајбера. Видимо се преко скајпа. Кратке поруке размењујемо преко месинџера. Са пријатељима се виђамо све ређе, јер све теже успевамо са пронађемо термин за кафу и ћаскање у пренатрпаном пословном распореду. Из године у годину расте број особа које никада нису стале на луди камен – свака трећи мушкарац и свака четврта жена у Србији не носи бурму. Баук усамљености кружи целом планетом – резултати једне америчке студије да се чак 79 одсто припадника Зет генерације, рођене између 1995. и 2010. године осећа усамљено, а са претешким бременом самоће суочава се 71 одсто Миленијалаца и половина „бејби бумера”, рођених после другог светског рата. И док стручњаци Светске здравствене организације размишљају да ли да усамљеност уврсте у Међународну класификацију болести, у сред епидемије короне израња онтолошко питање – зашто нам тешко пада дистанца и социјална изолација у доба општег индивидуализма?

Да ли је део одговора на то питање понудио Ернест Хемингвеј у свом легендарном роману „За ким звона звоне” у коме је записао: „Ниједан човек није острво – сам по себи целина. Сваки је човек део континента, део земље... Смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством. Стога никад не питај за ком звоно звони – оно звони за тобом”.

Гордана Никић, професор психологије на универзитету Сингидунум и ауторка књиге „Да ли ће љубав преживети 21. век” објашњава да је саставни део људске природе потреба да будемо заједно и збијемо редове када смо суочени са природним и катастрофама изазваним људском руком, а пандемија вируса корона нас у томе спречава јер као императив успоставља начело – дистанцирајте се да бисте преживели.

„У тренуцима када смо суочени са егзистенцијалним страховима и претећим опасностима у нашем колективном несвесном проради тзв. психологија крда и ми се трудимо да се окупимо заједно. Сетимо се бомбардовања када смо у у склониште ишли са особама које не познајемо и пили кафу чак и са онима са којима нису у добрим односима. Каква год да смо структура личности – било да смо екстровертни или интровертни, имамо потребу да се повезујемо и будемо у групи чак и када се не познајемо, јер нас то биолошки смирује. Чак и најусамљенији људи имају једну или две особе за које су веома везани и са којима им је неопходно да буду у блиском контакту, било да су то родитељи или пријатељи. Ако анализирамо наш просечан дан схватићемо да имамо много сусрета са људима и минијатурних комуникацијских епизода које се налазе у реченицама типа „Добар дан”, који размењујемо са комшијама, „Молим вас хлеб и млеко” које упућујемо продавачици у локалној продавници, „Да ли силазите на следећој станици”, које постављамо сапутнику у аутобусу... Чак и најусамљеније особе обављају овакве разговоре на свакодневном нивоу, а сада нам је то по први пут онемогућено и то је велика промена, истиче наша саговорница.

Ово је моменат, примећује, да одлучимо да ли желимо да самоћа и изолација буду наш трајни или тренутни избор, али не треба заборавити да ми као људска бића имамо цео репертоар потреба које могу да задовоље само други људи – почев од потребе за сигурношћу, преко потребе за припадањем, па све до потребе за љубављу.

Др Далибор Петровић, професор на катедри за социологију на Филозофском факултету подсећа да је још Аристотел тврдио да је човек „зоон политикон” односно друштвено биће које не може да живи без заједнице. Још од античких времена остало је записано да је највећа казна на коју друштво може да нас заштити – социјална изолација, а самица се од установљења пеналног система сматра једном од највећих казни за заробљенике. Сада нас је невидљиви непријатељ у виду вируса осудио на једну од најтежих казни, односно на живот у социјалном карантину.

„Чињеница је да ми живимо у доба отуђења, али ова пандемија фундаментално мења обрасце наше интеракције. Ми имамо низ интеракција са другим људима које нису синоним за социјалну блискост – истраживања говоре да су између трећине и четвртине домаћинстава у Јапану самачка домаћинства, чији чланови немају емотивно блиске контакте са другим људима, али је ово уникатна ситуација јер је кретање ограничено, а социјални контакти укинути и то ствара велику анксиозност. Одлуку да будемо сами или у вези са неким доносимо сами, али сада нам је стављен ембарго на интеракцију, која чини суштину нашег бића. Ми најчешће нисмо ни свесни са колико особа ступамо у емотивно неутрални контакт на дневном нивоу и сада су нам те интеракције одузете. Неке од особа које нам највише фале у овом тренутку могу бити смртоносне по нас – за припаднике трећег доба то су деца и унуци. Илустративан доказ тезе колико је јака наша потреба да се повезујемо видимо у изласку људи на терасе на којима тапшу лекарима који се боре за људске животе. Они болесници који ће због лакше клиничке слике бити хоспитализовани на Сајму доживеће извесно олакшање јер ће доћи до симболичког спајања људи”, предвиђа наш саговорник и аутор књиге „Друштвеност у доба интернета”.

Основну разлику између самоће и социјалне дистанце психотерапеут Зоран Миливојевић види у томе што се у првом случају ради о избору, а у другом о присили.

„Људи имају право да изаберу да ли ће бити сами и да ли ће се лечити кад се разболе – осим када су у питању заразне болести. У случају епидемије короне, социјализација и лечење престају да буду њихов избор и приватна ствар, јер морају да се придржавају правила изолације и то их доводи у тегобно психолошко стање. Интровертне особе су до јуче биле задовољне што су водиле социјално аутистични живот и углавном седеле код куће, али то је био њихов избор. Сада им је слобода избора одузета и они имају доживљај да су принуђени да буду у социјалном карантину”, закључује наш саговорник.

Коментари0
5010a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља