уторак, 26.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:49
ТЕМА НЕДЕЉЕ: ЗАШТО НАМ ТЕШКО ПАДА ИЗОЛАЦИЈА

78 корака по кући

Људи су социјална бића и непосредна интеракција са другима, која се не може надоместити технологијом, некада им је преко потребна. Забрана задовољења те потребе може још више појачати жељу за њом
Аутор: Димитрије Буквићпонедељак, 30.03.2020. у 09:00
(Фото ЕРА/Марко Ђоковић)

„Изолација ми је, искрено, тешко пала. Уплашила сам се претњи и забрана. Верујем да ћу, кад све ово прође, бити потпуно неупотребљива. За мојих 67 година, ово је најјачи удар којем сам изложена”, каже Весна Залетел, која је до прошле године радила у Министарству просвете, науке и технолошког развоја. У септембру 2019, после 38 година рада, отишла је у пензију. Слободно време је од тада проводила у шетњама с унуком Ханом, радујући се њеном поласку у вртић.

А онда је дошла пандемија ковида 19 и Весни је, баш као и другим грађанима Србије од 65 и више година, готово потпуно забрањено кретање. Уместо по Новом Београду, Весна сада шета 78 корака по стану у којем живи сама.

„Петог дана самоизолације сам хтела у осам увече, уместо аплауза, да дувам у пиштаљку као протест изоловане ми душе. У изолацији сам дочекала и пролеће и мој имендан. Шестог дана су почели да ми сметају клипови, вицеви, пошалице које су ми људи слали. На памети ми је само реченица – још шест недеља изолације. Можда се ’баке и деке’ спасу од короне, али ће им физичка неактивност сигурно доћи главе”, каже Весна Залетел.

Она додаје да јој је од почетка засметало јавно потенцирање заштите старијих грађана и „тон којим су нам се обраћали, како су нас проглашавали неозбиљним и претили нам драконским казнама ако изађемо и шетамо”.

„Сада слушам само лекаре, неке познајем, и они ми уливају поверење да воде рачуна о свима, а не само о старијима”, каже она.

Ипак, и многи млађи људи, којима је за сада кретање ограничено од 17 до пет сати, не мире се са изолацијом и потребом за одржавањем социјалне дистанце. О томе сведоче и учестале казне за кршење „полицијског часа”. Како каже социолог Андреј Кубичек, то што многима у доба наглашеног индивидуализма смета да остану сами у кући, није необично.

„Ако погледамо на како трагичан начин се доживљавају превентивне мере остајања код куће, деловаће нам да смо савременици једног изванредног, готово херојског доба индивидуалаца. Као да способност наших савременика да се изборе са патњом превазилази све жртве оних у заробљеништвима, избеглиштвима, рововима, казаматима, на хладноћи пашњака и врелини њиве. Но, Прометеји 21. века нису приковани за зидове својих домова због племенитих побуда да учине свет бољим. Њихова утроба се кида из сасвим другачијих разлога”, наводи Кубичек за „Политику”.

Он указује да се сва нелагода коју многи данас осећају крије испод заборављеног наличја индивидуализма, оличеног у томе да у задовољавању потреба сваког од нас учествују милиони људи широм планете.

„Угодност свакодневице је производ њиховог неприметног рада. Повезани међусобном зависношћу, сви делимо и заједничку судбину. Пандемија нам је грубо показала да патње једног дела човечанства врло лако могу да постану и наше. Онај ко то мање спозна и прихвати, више ће се препуштати паници и безнађу и више ће га престравити дотад непозната чињеница да није сам, да постоје и други људи који такође желе брашно, тестенину и пиринач и не желе да се разболе и заразе своје ближње”, каже Кубичек.

Према мишљењу социолога Немање Звијера, доцента на Филозофском факултету у Београду, на помирљивији став према самоизолацији свакако би могли да утичу призори из Италије и Шпаније, поред којих се чини се сувишним додатно указивање на потребу за социјалним дистанцирањем.

„На тај начин, самоизолација се приближава концепту општег добра као нечега што је, у овом случају, неопходно како би чланови одређене заједнице остали не само здрави, него и живи. Лакшем прихватању самоизолације могу допринети и развијене дигиталне технологије и интернет који у извесној мери и сами почивају на физичкој изолацији корисника”, каже Звијер за наш лист.

Ипак, поједини фактори утичу на то да се нужност самоизолације не схвати преозбиљно.

„Међу њима је крајње неозбиљан однос државе према здравственој претњи на почетку кризе, противречне информације и медијска презасићеност личностима које нису стручне. Такође, људи су социјална бића и непосредна интеракција са другима, која се не може надоместити технологијом, некада им је преко потребна. Забрана задовољења те потребе може још више појачати жељу за њом. Осим тога, човеку није стран ни егоизам који се широко распирује у условима доминације неолибералне идеологије. Таква материјалистичка подлога је погодна за бујање егоцентричних тежњи, које не препознају опште добро, па ни елементарну солидарност, преко потребну у овој ситуацији”, оцењује Звијер.

Андреј Кубичек истиче да управо сазнање да нисмо сами у тренутку када смо приморани да се физички осамимо, може да делује благотворно.

„Јер, не зависимо само ми од безброј других људи – и безброј других зависи од сваког од нас, од наше солидарности и одговорности, а не од наших чудних хирова у чудна времена”, закључује Кубичек.


Коментари0
971c2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља