понедељак, 25.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:49
ПОГЛЕДИ

Цео животни век у ванредној ситуацији

Аутор: Владимир Првуловићсубота, 04.04.2020. у 18:00

Генерације рођене педесетих година прошлог столећа цео животни век проводе у апокалиптичним условима, стално у неким врстама ванредних ситуација. Рекло би се да су, као бебе рођене после катаклизме Другог светског рата, били осуђени на живот у миру и бољим условима. У ослобођеној комунистичкој, затим социјалистичкој Југославији, упркос начелима о социјалној правди, елиминацији експлоататора, друштвеној својини, једнакости и учешћу у управљању, стварност је била сурова. Најпре сукоб са Стаљином, ратна опасност на границама, масовна хапшења и смештања на Голи оток више од 16.000 (према Архиву СФРЈ, или око 32.000, управник Голог отока Анте Раштегорац В. Дедијеру) збуњених дојучерашњих предводника социјалистичке револуције, оставили су многе породице без прихода, без очева и осудили њихову децу на патњу, изолацију и обележеност. Реч изолација – у политичком, социјалном, економском или блоковском, па сада и у медицинском смислу – кобно нас прати. Другу погубну реч представљају санкције (СБ УН – СРЈ, од 1992. до 1996; ЕУ и САД – Србији од 1998. до 2000), из различитих узрока и различитог обима. Сада, у време кућне изолације, питамо се има ли краја трпљењу и тешкоћама које преживљавамо.

Да, без дубље анализе, побројимо невоље и потресе које смо преживели у 70 година наших живота. После Информбироа, дошло је време социјалних и политичких експеримената: зближавање са Западом, а затим помирење са СССР-ом 1955. Стрепели смо због домино-ефекта у крви угушених револуција у Мађарској и Пољској 1956, Чехословачкој 1968. Солидарно смо сви помагали и финансирали отклањање катастрофалних последица земљотреса у Скопљу 1963, Бањалуци 1969. и најјачег – у Црној Гори 1979. године (седам степени Рихтера). У СФРЈ се, у то време, остварују вежбање преурањеног самоуправљања и оуризације привреде. Уследили су светски геополитички потреси: пад и убиство Н. Чаушескуа 1989, затим пад Берлинског зида, распад СССР-а 1991. и Чехословачке 1993. године.

Као последица свега, у Југославију су стигли мамутска, у историји незабележена инфлација, несташица основних производа, редови пред продавницама, продаја бензина у флашама поред пута, пар-непар за вожњу. Дафимент, са 150.000, и Југоскандик банка, са око 80.000 оштећених грађана, довели су до потпуног осиромашења грађана Србије.

Запад и Ватикан, уз помоћ унутрашњих и избеглих националиста, подстичу распад СФРЈ сецесионистичким ратовима Словеније, Хрватске и БиХ са ЈНА, с великим жртвама и патњама. Следи етничко чишћење у Хрватској, као последица „Бљеска” и „Олује”, насилно пресељавање припадника конститутивних народа из противуставно отцепљених бивших југословенских република. Колоне избеглица упућују се ка матици Србији. Све су то огромни проблеми и удари на личне судбине и стресови којима смо били изложени.

На то су западни редитељи прекомпоновања савременог света додали противуставно отцепљење Косова и Метохије фебруара 1998. и изазвали нашу борбу против терористичке ОВК, из потаје подржаване од западних спонзора. Дошло је до напада НАТО-а (без одобрења СБ УН) на СРЈ 1999. и засипања крстарећим ракетама и осиромашеним уранијумом, због чега и данас имамо тешке последице и повећан број оболелих од канцера. Следећи унутрашњи потреси у Србији били су пад Милошевићевог режима октобра 2000. и очекивана, али непотпуно остварена демократизација. Убиство премијера Зорана Ђинђића 2003. и уведено ванредно стање сасвим су дестабилизовали земљу.

Онда је, као наводни спас, дошла транзиција на таласу глобализације. Што би рекао наш сатиричар Радивоје Бојичић, „Мој отац је рушио капитализам, па сад ја морам да га градим”. Шта смо добили кроз закаснелу изградњу немилосрдног капитализма? Пропаст неликвидних државних предузећа-гиганата – ЕИ, МИН, „Гоша”, „Железара Смедерево”, РТБ „Бор” и других – оставила је на десетине, односно стотине хиљада радника без посла и перспективе, уз појаву супербогатих појединаца и манипулатора. Дошло је до исељавања наших потомака, већином школованих стручних кадрова, у иностранство. Затим до пораста криминала, продаје и коришћења дрога. Уследили су пад стандарда и урушавање свих полуга државе, од просвете до здравства, што је довело људе на руб сиромаштва (према Светској банци, 2019. године било је укупно 7,2 одсто или око 500.000 апсолутно сиромашних, са 12.000 динара месечно).

На то се додају здравствени шокови: појава АИДС-а, САРС-а, МЕРС-а, нових болести као последице загађења земље, воде и ваздуха, болести зависности... Пораст хипертензије, кардиоваскуларних и канцерогених болести последице су нашег живота у перманентним ванредним ситуацијама. Ево сад и нове пошасти, пандемије ковида 19, која нас тера у кућни притвор и урушавање обновљеног привредног раста. Хоћемо ли ми из „беби-бум генерације” имати снаге да верујемо у бољи живот? Хајде да се понадамо. Што би рекао један од наших великих умова Димитрије Руварац: „Спаса нам нема, пропасти нећемо”.

Редовни професор универзитета

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари9
177a9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Strajnic
To vreme je i pored svega donelo najbolji život ljudima ovog prostora. Rođen sam 1952-ge i živeo onako kako današnje generacije mogu samo da sanjaju.
Vladimir
Za neke "vanredne situacije" smo i sami krivi. U proslom veku smo se bar dva puta isprsili ispred mnogo jaceg neprijatelja i naravno, prosli kao mis koji je povukao macka za brkove.
Iskreno oduševljen
U svoj toj jagmi i gužvi od katastrofa tražili smo i tražimo način da nam život ne bude pretežak , da stvorimo i razvijemo porodice , da usmerimo decu na pravi put , da ih školujemo, da ih osposobimo za normalan život , da stvore svoje porodice -sve to u senci zla i katastrofa kojima smo izloženi - neću plakati nad sobom - Vilijam Henli reče : Ja sam gospodar svoje sudbine , Ja sam Kapetan svoje duše ... I zato mi se ovakvo mišljenje sviđa , jer umem da ga pročitam !
Gogan
Iskreno smo verovali u budućnost.Izdati smo od onih koji su bili dužni da brinu o državi.Cena koju smo platili i plaćama decenijamo je ogromna.To se ne popravlja Mi smo na kraju trke proglašeni za opasnost i da ugrožavamo državu.Koji su to naučni nalazi dignuti na stepen državne volje da nam to urade.Sigurno da sam poštovao i poštujem te odluke mada ih smatram uvredom.Ovo će proći. Ostaće strašna gorčina,samoprezir da su mi razbili porodicu i prijateljstva.Spasavajaući svoj bedni život.Tužno
neško madić
Profesore, čestitam na izvanrednoj istorijskoj retrospektivi i komparativnoj analizi. Možda bi trebalo dodati da su nam Amerikanci dali 100 milijardi dolara pomoći zbog suprotstavljanja Sovjetskom Savezu (pedeseih i šezdesetih godina), ali su nam to naplatili devedesetih godina, kada su nam naneli štetu od 300 milijardi dolara (sankcijama, bombardovanjem i pljačkaškom privatizacijom), da bi nas kaznili zbog suprotstavljanja novom svetskom poretku.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља