У свом допису вашој рубрици од 26. марта г. М. Гарашанин, као врстан познавалац српске историје изнео је јавности неколико интересантних информација, које у време претходног једнопартијског режима, нису биле за ширу јавност и пажљиво су држане по страни, како би у целој афери Солунског процеса, једини кривац и носилац идеје био регент Александар, касније омражени краљ који је забранио рад КПЈ. Ради се о покушају Аустроугарске да се спасе и о активности принца С. Бурбонског са читавом листом понуда и предлога како би се К und К заштитила од нестанка. Наравно да је у том елаборату била и српска краљевина, тада поштована и цењена. Неоспорно да активности пуковника Аписа треба ценити и поштовати зависно од периода када су се одвијале, посебно у периоду пре Великог рата. Неки, изнети ставови г. Гарашанина могу бити дискутабилни. Ствар је личног укуса да ли серија „Црвени месец” заслужује тако високе комплименте по г. Гарашанину и то управо како је презентован лик пуковника Апис; истичем он није био распојасани, раскопчани српски официр који у кафанским манирима и ентеријеру третира са истомишљеницима активности Црне руке, па још и при давању заклетве уз море ракије. Но, то је ствар укуса.
Не прихватљиво је међутим дати тако високу оцену, да је српски режим као мотив за отварање Солунског процеса имао за циљ да обезбеди свој опстанак у случају да су прихваћени предлози С. Бурбонског. То је време српске владе и Регента, после Цера, Колубаре и Албаније, заноса и привржености Династији да се крене у ослобађање Србије. Српски режим није био у опасности, поготову не доводећи у контекст Регента и иницијативу С. Бурбонског код Енглеза, Француза, преко њих и даље.
Регент Александар није водио разговоре са Принцом. Савезници су тада поштовали Србију и упознали су их са предлозима Аустроугарске (и то је све), непојмљиво је да би у тадашњим реалним околностим регент Александар на било који начин прихватио стварање Србије са изласком на море или Југославије под сизиренством Аустроугарске. То је и као идеја више него фатаморгана. Чињеница је нажалост, да су активности пуковника Аписа изродиле после не тако далеких сукоба са Пашићем до ниподиштавања и већ познатог разилажења, да не кажем анимозитета према Регенту. Преценио се у реалном времену и простору, осетљивом и војнички и политички. Указао бих на врло интересантан, мало познат Ратни дневник пуковског, бригадног и дивизијског свештеника Светозара Ивошевића од 1915. до 1919. ванредно писан, одговоран и невероватно документован, који је забележио ванредну и врло концизну оцену српских официра о намерама и политици тадашње Црне руке под вођством пук. Аписа (стр. 131). Намере су биле много шире и дубље, него што је реакција на предлоге С. Бурбонског, (узгред буди речено били су одбачени или није им ни поклоњена нека пажња) а тактички лоше постављено – није било време да се српски војник окрене против Династије, нити да се понови режија из Русије.
Данило Јовановић,
Београд
