уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 09.04.2020. у 20:00 Бране Карталовић

О продуженију живота човеческог...

Др Јован Стејић, породични лекар Обреновића и оснивач првог српског карантинског одељења са санитетом, учествовао је у спречавању ширења епидемије колере која је 1831. године продрла у Београд
Књига Јована Стејића „Макровиотика”

Крагујевац – У освит националног препорода, с почетка 19. века, знаменити Сава Текелија школује многе младе Србе, знајући да се држава не може темељити само оружјем и крвљу. Међу Текелијиним стипендистима био је и Јован Стејић (Арад, Румунија – 1802).

У књизи „Јован Стејић – први Србин доктор медицине у обновљеној Србији” (Историјски архив Шумадије – 2017), крагујевачких младих истраживача, етнолога Ненада Карамијалковића и историчара Славка Степановића, стоји да је Стејић студије медицине завршио 1829. године у Бечу, где је на Медицинско-хируршкој академији одбранио докторски рад о дизентерији – Dissertatio inauguralis medica de Dysenteria.

Стејић се, наводе аутори, први пут обрео у Србији 1828. године, на позив Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша. У Шапцу, где је сусрет уприличен, Јеврем је поручио Стејићу да ће финансирати остатак његовог школовања, али под условом да се, пошто заврши студије у Бечу, врати у Србију и своју лекарску праксу започне у његовом дому.

„Опште прилике у Србији тог доба биле су веома лоше, па су лекари избегавали да у њу долазе или, уколико би се и одлучили на то, нису се дуго задржавали. Чак су и Срби из Аустрије били у неповорењу према матици ’у којој човек нити је сигуран са својим животом, ни са имањем’. Лоше услове додатно је погоршавало неповерење и сујеверје народа тако да су у Србији у том тренутку радила само тројица школованих лекара – Бартоломео Силвестро Куниберт (Италијан) у Београду, Глигорије Рибаков (Рус) у Пожаревцу и Ђорђе Новаковић (посрбљени Јеврејин Леополд Ерлих из Галиције) у Јагодини. Упркос наведеним чињеницама, понесен великим надама и идејама, Стејић је с одушевљењем прихватио Јевремов позив, ставивши све своје интелектуалне снаге у службу матичне земље. Тако је јуна 1829. поново дошао у Шабац, овога пута као први Србин доктор медицине који је почео да ради у обновљеној Србији.”

Породични лекар Обреновића Стејић био je од 1829. до 1832. године, када је због сукоба са кнезом Милошем и Вуком Стефановићем Караџићем, напустио Србију и отишао у Земун, где је основао приватну лекарску праксу. У писму Јернеју Копитару, разочарани Стејић пише: „Ја сам моје житије у Србији свршио; до сада је било свакојако, но родољупци док не завладаше, више добро него зло. Од сад како бог да.”

Аутори књиге о Стејићу наводе: „Осим лечења чланова владарске породице, посебно болешљивог кнежевића Милана, био је ангажован и у јавним здравственим пословима, пре свега на спречавању ширења епидемије колере која је лета 1831. продрла у Београд.”

Стејић се у Србију враћа 1839. године, на позив новог владара, младог кнеза Михаила Обреновића. Доношењем Устројенија Централног правленија Књажества Србског, то јест Закона о Влади 29. маја 1839, Стејић заједно са др Карлом Пацеком (Словак из Угарске), оснива Карантинско оделеније са санитетом. Функцију начелника првог српског санитета обавља две године, а 1841, такође на позив кнеза Михаила, прелази у Државни совјет, где заузима одговорно место главног секретара.

Стејић подједнако изгара и на државним пословима и на просвећивању народа, бави се филологијом, преводи и пише. Његов научни спис „Макровиотика или Наука о продуженију живота човеческог” из 1826. године и његово последње дело „Антропологија или Наука о човеку” из 1850. представљају темељ наше медицинске науке.

У браку са Катарином, ћерком богатог земунског трговца Петра Сиарте, Стејић је имао шесторо деце, а последње године живота највише се ангажовао у Друштву србске словесности.

Стејић је од туберкулозе оболео 1850. године, а преминуо је 23. новембра 1853. у Београду. Сахрањен је наредног дана, на Старом гробљу код Цркве Светог Марка на Ташмајдану. Пред мноштвом народа, молитву је очитао митрополит српски Петар Јовановић, а надгробно слово држао је Стејићев пријатељ, гимназијски професор Ђорђе Малетић: „Бистар ум, блага нарав, лакост у изражавању мисли, пространство сваке струке знања, штедрота, милостиво срце, зрело искуство, то су карактерски покојнога знаци.” У посмртној речи о Јовану Стејићу у „Сербском летопису” архимандрит Гаврило Поповић је написао: „Стејића више нема, а нећемо га скоро ни имати.”

Коментари0
bedb6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља