Да ли знате која је разлика између екстровертне и интровертне особе?
Нема везе са тим да ли једна воли друштво а друга не. Екстровертни ‘пуне батерије’ у друштву, где могу да испричају своје јаде, бриге и срећу. Интровертни црпе своју снагу у солитарном окружењу, читајући књиге, гледајући филмове, пишу дневнике или шетају.
Ко ће из ове ванредне ситуације изаћи јачи, а ко сломљен?
Живим у Барселони, а ово ми је четврта недеља у карантину. Цимерка са којом сам делила стан иселила се после прве недеље. Отишла је да живи са својим дечком. Њих двоје су још раније од агенције изнајмили стан али због ове ситуације нису могли да се преселе. Тренутно живе са његовом породицом док ово прође.
Али сваке недеље карантин се само продужава. Питање је где је ту крај.
Недеља је, седим на тераси. На улици нема живе душе. У даљини чујем звук клавира и гласове једна породица која анимирано говори за време ручка у свом стану. Не видим их од великог дрвета које заклања терасу од зграде преко пута, али их чујем јасно и гласно.
Када будем ушла у свој стан, биће хладан и тих. Избегавам да проверавам мој мобилни телефон. Знам да газда није задовољан и стално ми звоца да му платим и део цимеркине станарине јер сада живим сама. Али, не попуштам, плаћам само свој део. Бар за сада.
Чујем се са родитељима из Србије. Отишли су на село и баш ми је драго што су тамо. Међутим, тамо је слаб домет и веза се често прекида. Али, они су тамо безбедни.
Моје сестре живе у Београду. Имају своје породице и своје проблеме. Мало ми је незгодно да их стално зовем. Мој дечко живи у другом граду у Шпанији. Чујемо се сваки дан али се нисмо видели од почетка карантина.
Сваки дан проводим сама. Кад могу искрадем се напоље 10-15 минута да уграбим неколико зрака пролећног сунца. Пазим да полицијске патроле које се крију по уличицама и уредно кажњавају пролазнике који немају добар изговор зашто су напољу.
Недељом, када ништа не ради, нема изговора да се изађе напоље.
Сутра ујутру ћу устати, упалити свој компјутер и радити у дневној соби цео дан. Тако радим већ неколико недеља од када је компанија затворила зграду и одредила да сви запослени раде од куће.
Са колегама се дописујем а понекад имамо и видео позиве. Сматрам да сам имала среће, јер су милиони људи изгубили посао откада је криза почела. Толико је било отказа да је држава забранила фирмама да масовно отпуштају запослене док траје ова ситуација.
Кад завршим посао, угасићу рачунар, обути патике, навући белу маску на лице, ставити провидне рукавице на руке и отићи у ред испред оближњег супермаркета.
Чекамо да неко изађе како би други ушао у продавницу. Унутра нема гужве и брзо се обави куповина.
Чекам у реду и гледам зелене папагаје како се међусобно удварају на оближњем дрвету, које је у пуном љубичастом цвату. Ова нападна сорта птица веома ми је симпатична, понашају се као глумци из сапуница са својим романсама и љубоморама.
У супермаркету сви држе растојање. Нема парова, нити деце. Последњих недеља нисам видела ниједно дете, нити бебу у колицима напољу. Има старијих особа које добро пазе да се држе што даље од нас младих.
Све производе држим у рукама док не дођем на касу и не спустим на покретну траку. Ставим све у кесу коју сам донела, платим и кренем кући. Вечери проводим гледајући филмове. После гасим светла, а сутра опет, исти ритуал.
Док сам одрастала, родитељи су ми приговарали да сам превише интровертна. Говорили су човек је није острво, а друштво је лек за душу.
Сад једини контакт остварујем преко екрана. Људски додир нисам осетила недељама. Али и инровертне особе имају челичну вољу да издрже овакву изолацију, а мени ће требати још стрпљења док се све ово не заврши.
Александра Петровић - Барселона
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
