Писац и преводилац Игор Маројевић открива за наш лист како проводи време у доба пандемије вируса корона и каже да претпоставља да је оним ауторима, који су озбиљно схватили свој посао, лакше да спроведу изолацију него осталим слојевима становништва, због саме природе њиховог позива.
– Откако је власт спровела полицијски час, радим оно што бих и да није: пишем нови роман и за те потребе изучавам његове главне теме, као што су Шпански грађански рат, илегална комунистичка дејства у Краљевини Југославији пред Други светски рат, Јасеновац, Блајбург, Сребреницу 1995. године и НАТО бомбардовање 1999. године. И опет, Јасеновац. За те потребе гледам и извесне документарне филмове. Не знам да ли ми крвава грађа пада лакше него на почетку писања романа зато што сам се у међувремену навикао на њу или због терора вируса, који по количини ужаса чини спољне околности мање контрастним грађи. Гледам и још понешто: пре неки дан сам први пут видео Содербергов филм „Contagion”, који је, девет година пре свега овога, предвидео актуелну пандемију. Поново преводим роман Роберта Болања „Далека звезда” за сасвим нову, а амбициозну, едицију „Рио Магнус” преводилачке радионице „Магнус” – каже Маројевић и додаје:
– Свакодневно обилазим мајку, близу које живим, па се надам да се утолико осећа мање изопштено. Ја бих се на њеном, и на месту других особа старијих од шездесет пет година, осећао као Јевреји на почетку гетоизовања у Немачкој, мада нисам сигуран да се тако не осећам и уз постојеће мере. Спадам у самосталне уметнике који добијају милостињу од града и питам се колико ће људи помрети због короне, а колико од глади. Али увек постоји степеновање сиромаштва па је Српско књижевно друштво, ком припадам, спровело акцију за помоћ најугроженијима међу нама. Питам се и хоће ли сличне иницијативе других струковних организација уродити плодом у земљи чија влада из буџета одваја за Министарство културе „огромних” 0,6 одсто.
Игор Маројевић каже и да је свакодневно сам у контакту са Шпанијом и да веома често разговара са својим новим тамошњим издавачем, који ће, ако корона не парализује баш све, објавити његов роман „Шнит” на кастиљанском.
- Превод романачији је већ урађен и уговор потписан, а правимо планове као да се не догађа ништа са онога света. Често сам у контакту и са тамошњим пријатељима и друговима. Морам да кажем да ме је прилично погодила мера једног од њих, који и док са мном, а вероватно и другима, разговара скајпом, можда под утицајем општег бекства од спољашњости која је сада у Шпанији посебно страшна, замрачује стан – додаје Маројевић.
