Имам 46 године и лечим се од аутоимуне болести јетре која је у стадијуму цирозе. Разболела сам се када сам имала 24 године и од тада бијем битку за живот јер ми је саопштено да ми је потребна трансплантација. Никада нисам користила алкохол ни дрогу. Иако сам била млада, изабрала сам тешку борбу за живот која зависи од нечијег хуманог чина. Последњих шест година налазим се на листи за трансплантацију јетре. То су најтеже године у мом животу јер ми је сваки дан неизвестан. Знате да сте на самој ивици и једина могућност да наставите живот јесте трансплантација.
Уз мене стрепи мој дванаестогодишњи син, супруг, родитељи и још много људи који би волели да још дуго будем са њима. Ипак, ништа ме није спречило да будем члан Удружења „Заједно за живот”, где управо ми пацијенти промовишемо зашто је од великог значаја да људи постану донори. Грозно је када вас из болнице позову и кажу: „Имамо орган за вас, дођите.” Када одем тамо, испостави се да су дошла један или два кандидата ̶ а постоји један орган.
Много причамо о овом програму јер људи морају да схвате да болест не бира и да треба да донирају органе јер ће тако неком продужити живот, а тај неко ће бити увек поносан на вас јер сте били хумани. Сви треба да будемо добри и хумани људи.
До 24. године сам била малокрвна и имала сам велике болове са леве стране трбуха. По добијању резултата крви у року од седам дана, морала сам да боравим у болници. Тамо сам била 60 дана, радили су ми све могуће анализе, неке од њих су биле веома болне. Пуштена сам из болнице са дијагнозом аутоимуне болести тип 1, тешко обољење јетре. Док сам држала у руци папир са дијагнозом ̶ свет ми се рушио. Одједном сам имала много питања. Имам тек 24 године и сама сам. Шта сам погрешно урадила? Како се болест лечи? Колико ћу још живети? На толико питања и даље немам све одговоре...
Када сам сазнала од чега болујем, живот је полако почео да ми се претвара у живљење по болницама, где сам добијала врло тешке терапије због којих сам имала још неке пратеће болести. Све удружене болести чине да сте стално поспани и увек уморни, а болови у костима су неподношљиви. А ми пацијенти смо тихи и трпимо све.
Пацијенти који су на листи чекања за трансплантацију органа на контроле морају да иду на сваких 30 дана и да прате сва упутства лекара. Ја се лечим већ 21 годину, али најгоре и најтеже ми је последњих шест година, откада се и налазим на листи за трансплантацију. Свесна сам да ми је живот много угрожен и сваки дан помислим: „Данас је, можда, тај дан.” Срећна сам што имам сина Виктора, кога сам родила док сам била болесна. То је моја највећа утеха и снага.
Због могућности заразе новим вирусом корона примаоцима органа и људима који чекају на трансплантацију строго је забрањен излазак из куће. Дужни смо да имамо што мање контаката. Наш имунитет је доста нарушен, а још имамо и придружене болести. Ипак, није нас страх. Поштујемо савете лекара који су нам доступни 24 сата. Хвала им што и даље брину о нама.
Свакодневно слушамо апеле лекара да грађани морају да буду у изолацији и да је важно одржавање социјалне дистанце. Та правила ми који чекамо на спасоносни орган, као и особе које су већ биле на трансплантацији, спроводе читав живот. Једина разлика сада је у томе што носимо маске и кад излазимо напоље. Једноставно, навикли смо да будемо у изолацији...
Ми смо одавно схватили да материјалне ствари ништа не значе, а сада то схвата већина људи. Здравље је најбитније. Грађани некада нису свесни колико људи код нас заправо чека да се појави донор и да захваљујући томе пацијент који се налази на листи за трансплантацију може да продужи живот. Уколико људи не промене негативне ставове према овој теми, многе младе особе неће моћи да преживе.
Желела бих да посаветујем људе да, чим осете неку промену у свом организму, потраже помоћ лекара. Ја сам то урадила када је почела да ме боли слезина и када сам осећала јак и туп бол у трбуху. Анализа крви је показала трансаминазе јетре, које су биле десет пута више од нормалних параметара. Имала сам две тешке операције. Одстрањена ми је половина слезине. А уз то, имам и дијагнозу тромбофилије, која је урођена болест. Све то је додатно искомпликовало моје здравствено стање.
Надала сам се да ћу ове године добити нови орган. Али због ситуације са појавом вируса корона, то сада изгледа немогуће. Сви поступци трансплантације су до даљег одложени. Нисам песимиста, али мислим да се ништа неће променити до следеће године. Једино се надам да ће сви лекари који се баве овом облашћу медицине остати здрави, да их неће погодити опасни вирус, као и да ће свим пацијентима који чекају на нови орган здравствено стање бити добро. Чекамо да све ово прође.
