четвртак, 09.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 19.04.2020. у 20:00 Гордана Крајачић

Бетовенова кућа у Бечу

У аустријској престоници променио је чак 64 стана, а у једном од њих је ипак нашао привидни мир
У стан на четвртом спрату ове куће уселио се када је имао 34 године (Фотографије: Википедија)

За време боравка у Бечу, Бетовен je, као и Моцарт, био приморан да промени много станова (чак 64 у овом граду), што није велико чудо, јер је био изолован глувоћом, а још више обиљем унутрашње музике која је вапила да се забележи, те је спољни оквир ствари за њега имао увек секундарни значај. Добијао је отказе јер је „правио велику буку” и остављао за собом бујице воде поред лавора за умивање. Карл Черни, када га је први пут видео у раном детињству, изгужваног и исфлеканог одела, зараслог у браду и са косом која је подсећала на лављу гриву – помислио је да се сусрео са Робинсоном!

У једном од станова ипак је нашао привидни мир. Имао је 34 године када се уселио; већ је изгубио родитеље (мајка му је умрла у 41. години од туберкулозе, отац од цирозе јетре), браћа су стасала и осамосталила се, он је дефинитивно отишао из родног Бона и суочио се са глувоћом пред којом, срећом, није поклекнуо, и као и у делима („од мрака ка светлу”) и у животу је заузео оптимистички став. Писао је пријатељу Вегелеру: „Ухватићу судбину за врат. Она ме неће до краја дотући...”

У том периоду настала су његова најзначајнија, најрадије слушана и извођена музичка дела: симфоније поетског надахнућа (Четврта, Шеста, Седма и Осма) и херојског заноса (Трећа и Пета), „Месечева”, „Пасторална” и „Апасионата”, „Пролећна” и „Кројцерова” виолинска соната, три гудачка квартета посвећена грофу Разумовском, једина његова опера „Фиделио”, која велича снагу и моћ брачне љубави... Бетовен је у овој кући био (привидно) срећан (а срећа и јесте, можда, само привид, неухватљивији од свих ефемерности овога света). Био је заљубљен (као и увек) у жене вишег сталежа које су у њему гледале само осредњег, и то глувог, музичара – у Терезу Брунсвик, која је једина, делимично, одговорила на његове уздрхтале љубавне титраје (Четврта симфонија из 1807. понела је озареност боравка код те породице у Мартонвашару у Мађарској годину дана раније).

Наредне године стигла му је и понуда краља Жерома, Наполеоновог брата да дође у Касел као дворски диригент, али су му и бечке аристократе (надвојвода Рудолф и кнежеви Кински и Лобковиц) понудиле материјално обезбеђење под условом да остане у Аустрији. У време Бечког конгреса био је на врхунцу славе. Надвојвода Рудолф (који је код Бетовена учио композицију), представљао га је владарима и аристократима, краљице и царице су му давале поклоне, његове композиције су се изводиле на службеним приредбама.

Надала сам се да ћу одсјај тог сјаја и љубавног озарења наћи и у овој кући. Али, мада на улазу у Хофбург стоји крупним словима исписано на латинском: „Правда је услов владавине” – и моћни Хабзбурговци нису праведно одмерили колико је безмерна моћ Бетовенове музике, која ће се орити кроз векове: обећана (материјална) помоћ била је све нередовнија и у стану на четвртом спрату (није се лако „попети” до Бетовена!) наилазим на скромност (експоната, а о личним предметима нема ни трага) и несигурност у рукописима писама и партитура. Ту је, додуше, један клавир (са пет педала!) из 1821. и Бетовенова биста, неколико програма („Егмонта” и „Фиделија”...), портрета (Бетовена из 1804–1805, његовог оца из 1773, Николауса Другог Естерхазија, грофа Франца фон Брунсвика из 1825, грофа Андреаса Разумовског из 1814...) и минијатурних графика (сестре Јозефине и Терезе Брунсвик), снимака Бург-театра из 1888. (споља и унутра), палата и вртова грофа Разумовског (из 1825), Улазак француске армије у Беч (13. новембра 1805), руком исписане почетне странице Гудачког квартета у Це-дуру опус 59 број три, Четврте, Пете, Шесте, Седме и Осме симфоније...

На мене је највећи утисак у Пасквалатихаусу оставило писмо „Далекој драгој” које се чува у једној од витрина. Оригиналан Бетовенов рукопис на пожутелој хартији, са неуредним и неједнаким словима, али са мање прецртавања него у партитурама. Не зна се поуздано која је била његова муза, његова „звезда водиља” која му је помогла да заборави све муке овога света, глувоћу, неразумевање, немаштину (Тереза Брунсвик, Ђулијета Гвичарди, Тереза Малфати?). Бетовен је био заљубљиве природе, али је увек бирао жене из вишег друштвеног сталежа које нису биле спремне да му узврате осећања, али и то му је било довољно да Дучићевски („... јер све што волимо створили смо сами”) исмеваном љубављу заборави на стварност.

Коментари4
cd1a0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Simon
Nalaze se brojninpodaci o njegovoj aroganciju spram Bečlije i Austrijanaca uopšte. Sa godinama i o aroganciju spram sopstvenih rođaka. Nimalo lak, odviše težak kako za druge tako i za sebe. Primer: kada mu je rođeni brat u želji da se bratski pohvali javio pismom da je kupio u vlasništvo kafanu koju je do tada imao smo u zakup i potpisao se kao " vlasnik kafane" Ne zovem mu je odgovorio ciničnim pismom i potpisao se L.v. Bethoven vlasnik mozga
Стеван Марковић
@Zoran Stokic. Kad neko napise sve sto zna, onda covek moze da zatvori stranicu bez zaljenja. A slusanje Betovena pomaze da se potisnu te takve trivijalnosti. I virus, naravno.
dr Slobodan Devic
Iako de gustibus non disputandum est, licno smatram da su tri najveca kompozitora ikada bili Bah, Mocart i Betoven. I dok je Baha zaobisla zla sudbina njegovih "naslednika" (mozda zato sto je ziveo i stvarao u Nemackoj) interesnatno je da su i Mocart a potom i Betoven ziveli zivotima nedostojnim njihovih muzickih genija. Kao da je trebalo barem 100 godina da bi ljudi shvatili kakvi su geniji bili. Njihove sudbine me posdecaju na onu jevrejsku: "Da Bog da imo pa nemo ..."
zoran stokic
Romantičarski "božiji genije". U stvarnosti: genije stvara koristeći se metaform "stajanja na ramenima velikih predhodnika" (Hajdn, Salijeri, Ditersdorf, Lukeze, Paizjelo, Čimaroza, Vioti....). Bez sinteze brojnih dela predhodnika i savremenika BEZ KONKURENCIJE - NADMETANJA nema ni njih. Humel i Kramer su ekvivalent Betovenu. Za savremenike Humel je veće ime od Betovena; sam Betoven mu je zavideo iako ga je Humel finansiski podržavao...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља