петак, 30.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 21.04.2020. у 13:26 Бране Карталовић

Непобедиви дух „Носталгије“

На питање како му иде посао, газда Дуле шеретски одговара: „Никако, остане ми једва хиљаду динара дневно..., по столу..., на сат..., чисто“
Ду­шан Ве­љо­вић у својој кафани (Фотографије Б. Карталовић)

Крагујевац – Невидљиви непријетељ, звани коронавирус, који сваког дана односи на хиљаде живота широм света и све снажније дрмуса темеље глобалне економије, насрнуо је и на један особени универзум на углу Даничићеве и Гаврила Принципа. И заиста, „Носталгија“ за деценију и по постојања никада није била оволико дуго затворена. Из предострожности, али и бриге према својим гостима, од којих узима „колико ко да“, газда Дуле је кафану закључао недељу дана пре увођења ванредног стања.

„Отварај, пресушисмо начисто“, добацују стални гости из комшилука док журе да се врате кућама пре полицијског часа. „Нећете да слушате, а стопут сам вас упозорио да алкохол никоме није донео добро, осим – власнику капитала“, испаљује Дуле као из топа једну од својих шала. Да се не схвати погрешно, гости „Носталгије“ воле да попију, али им највише недостаје опуштена и весела атмосфера коју прави газда Дуле.

Душан Вељовић је радио у „Застави“, а кад је фабрика затворена, он је, као и већина транзиционих губитника у радничком Крагујевцу, почео помало да шверцује и препродаје робу на улици, да може да купи брашно, уље, шећер, со и које кило кромпира. Тако се живело у првој престоници модерне Србије с почетка дигиталног 21. века. Пре тога, Дуле је морао да закрпи кућу коју је добрано растресао амерички томахавк кад је погодио оближњу касарну „Радомир Путник“ и пресекао је по средини.

Био је Дуле и на ратишту, али о томе не прича. Сад, кад му стигну рачуни и решење за порез, па кад се још сети кроз шта је све прошао, он узвикне: „Ко ме клео није дангубио“.

Тешко је у граду наћи човека који има такав смисао за хумор и фину самоиронију као што је газда Дуле. Он се прво нашали на свој рачун, да се гости не наљуте кад после и њих поткачи. А, нема човека у Крагујевцу којег Дуле не познаје, све до четвртог колена. Због пиаровских способности, једна локална партија га је својевремено ангожавала да јој буде портпарол, али се из тог ђавољег посла брзо повукао.

У само средиште кафанског универзума ступа се преко незгодног басамака. Није га тешко прескочити кад се улази, али се понеки гост саплете кад излази. „Пао на алко-тесту“, добацује газда Дуле док испраћа уважену муштерију. Зна Дуле да су гости увек у праву, али понеке уме да испрати и пре него што су хтели да поруче последњу туру. „Ајде, полако, мора да се ради, кафана је луксуз, треба ваљда и сутра да дођете.“

У „Носталгију“ прво пристижу стални гости: пензионисани инжењер Скале, маркетиншки стручњак Пиле, латифундиста Дуле из Прњавора, тајанствени Груја, доктор Сале и један пропали новинар. То је време за читање штампе и први јутарњи брифинг, коме се прикуљчују Гања из „Наменске“, последњи „Заставин“ калионичар Пубе, Рајко боксер, Рајко молер, Рајко тракторитста, Бобан из „Социјалног“, неуништиви Живота, бивши директор Влада, банкарка Љиља, угоститељ Ласта, Ђора из Честина, мајстори Оли и Ексер, хигијеничар Данко, комшија Сава, професорка Оља, предузимач Дон Хари, док Шоне кошаркаш и Лаза електричар обично иду „у пакету“. После стижу гласни таксисити, нервозни поштар Дејан, возач Коска...

Дуле је посебно предусретљив према радницима и шефовима оближњих градилишта. „Ево иде и грађевинска мафија, која ради по систему – кључ у врата, нож у леђа.“

У зиму 2004. године, када је отворена, „Носталгија“ је имала четири стола, смештена у малом простору преуређене гараже, у дворишту Дулетове и Анђине куће у којој су одгајили Гагу и Барикела. Било је тесно, посебно у вечерњим сатима, али весело, нарочито кад је Славица певала шлагере, руске ромасне и наше старе песме, као што је „Текла река Лепеница.“ Проширила се „Носталгија“ временом, а највећи сто – „црвена шестица“, намењен је углавном онима који су Крагујевац градили пре вишестраначја.

Разрадио је Дуле кафану, спретношћу, довитљивошћу, напорним радом од ујутру до увече. Кад се умори, помаже му газдарица Анђа, понекад и млађи син Барикело, радник једне стране компаније, док је старији Гага, инжењер електротехнике, на послу у иностранству. „Породица је основна ћелија друштва“, изјавио је Дуле у интервјуу за локални недељник „Светлост“ који је престао да излази после приватизације.

С почетка је било тешко, али када данас питате Дулета како му иде посао, он шеретски одговара: „Никако, остане ми једва хиљаду динара дневно..., по столу..., на сат..., чисто“.

Иако верује да је корона опасан непријатељ, не сумњајате да би вам духовити газда Дуле на питање о томе хоћемо ли преживети пандемију одговорио: „Наравно, то је лакша прехлада.“

Коментари0
20e3a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља