субота, 04.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 24.04.2020. у 20:00 Борка Голубовић-Требјешанин
ДАНИ У ИЗОЛАЦИЈИ: ВАЊА ЕЈДУС, глумица

Није вирус, већ је страх скочимиш

Знам да многима није лако, али на срећу, у овом рату не морамо у ровове и у логоре, већ на свој кауч. Није то баш толико страшно
Вања Ејдус (Фотодокументација Народног позоришта у Београду)

Чим је почело, у Италији је већ узело маха, а код нас тек било на помолу, када се још јавно шалило са шопингом у Милану, мене је одмах шчепала паника за врат, каже за „Политику” драмска уметница Вања Ејдус која дане изолације проводи у свом дому окружена породицом. Прелистава старе фотографије, чита, преиспитује се, пресабира, ишчекујући поновни сусрет са публиком.

– Повукла сам моментално дете из школе и бринула се што морам тих дана да играм представе. На срећу, прва од мера била је забрана окупљања за више од 100 људи те су одмах затворена и позоришта. Убрзо, затворене су и школе. Лакнуло ми је. Првих дана опсесивно сам пратила све медије, конференције за новинаре, укинула све контакте, дакле повукла се у изолацију, незнање, преобавештеност, необавештеност, слуђеност и страх – додаје глумица Народног позоришта у Београду, иза које су бројне сценске креације како на матичној сцени, тако и шире.

Београдска публика памти је по улогама којима је несебично давала „себе”: Хасанагиница, Маргарета, Наташа, Дора, Шарлота Саломон, Марија, Антигона, Црква Ружица, Акуљина, Леди Ана, Гина, Титанија...

– На почетку, све је било јако напорно. Сваки излазак до продавнице и назад била је мала ноћна мора. Од свих ритуала дезинфекције руку, намирница, квака, кључева, телефона, свега додирнутог толико сам бивала уморна, а највише од оног ужасног црва сумње који би ме мучио до следећег дана: да ли ме је неки тренутак непажње завео и да ли сам се заразила. Дакле, страх је почео да ми једе душу – наглашава Вања Ејдус најављујући своју следећу фазу – отрежњење.

Временом, чини јој се, каже нам, да се, мало уразумила.

– Почињем да схватам да, уколико пазимо, вирус није скочимиш, што је неко духовито рекао. Не излазим превише, тачније само до продавнице, перем руке, намирнице, физички се дистанцирам, селектујем текстове које читам, јер страх дефинитивно јесте скочимиш. Покушавам да нађем мир у стрпљењу и разумевању новонастале ситуације. Пре свега размишљам о последицама ове потпуно непознате и нове ситуације која је захватила читаву планету, екологију, економију, политику, туризам, здравство и мислим понајвише, психу човечанства – прича Вања Ејдус и додаје:

– Знам да нико не може са сигурношћу да тврди шта су последице свега овога, разне су прогнозе, теорије, нагађања и наглабања, али волела бих да из свега овога човечанство нешто и научи и да неке ствари буду боље. Можда је то само мој безразложни оптимизам и вера да су најбоље лекције оне најтеже.

Можда се ништа епохално ни не деси, можда је ово само мали застој или опомена, а да ли ће се извући нека поука, видећемо.

Време има јако необичан ток ових дана, каже наша саговорница, пролази јој пребрзо и има утисак да је, тек што се пробудила, стигло време за спавање. Не уме да објасни то чудно убрзање времена у оваквим околностима. У том и таквом дану покушава да нађе смисао и ток нормалности – „привид обичног живота у коме се кува, једе, одлази у апотеку, продавницу, вежба, чита, гледају серије и филмови, разговара са пријатељима, воли, свађа, размишља, машта, пере и спрема иако ништа заправо није нормално, тај живот стоји замрзнут и питаш се колико је он заправо и вредан”.

Вања Ејдус током богате уметничке каријере студиозно је, темељно градила своје сценске јунакиње. Улазила у њихову психу, пропитивала њихова стање духа и свести. Време изолације помогло је да преиспита себе, али и да научи нешто ново:

– Научила сам да електронски плаћам рачуне, и то ћу задржати као навику. Схватила сам да често, у нормалним околностима, имамо утисак да нешто пропуштамо, па хрлимо у сусрет неким догађајима и тако запостављамо неке друге важне моменте са собом или са најближима. Научила сам и да чекам.

Поручила бих људима, подвлачи Вања Ејдус да буду стрпљиви, јер све мора да прође!

– Знам да многима није лако, да живе у лошим условима, да је старијим људима тешко што не излазе на сунце и ваздух и што се не крећу, јер кретање је здравље, али на срећу, у овом рату, не морамо у ровове и у логоре, већ на свој кауч. Није то баш толико страшно. А може и страшније – констатује наша саговорница.

Коментари1
ad43d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Из карантина
Врло пријатне, топле и искрене речи. Хвала Вања.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља