Зрењанин – У овим временима непрестано слушамо о проблему полицијског часа, карантина, изолацијe. Ретко ко је помислио на термин целоживотне изолације са којима се сусрећу неке особе. Ова корона изолација се рачуна у сатима, данима и сигурно ће проћи, али неки је живе цео живот.
„Ми можемо само да се надамо да ће кад се ово све заврши постојати већа жеља свих за решавање проблема и предрасуда са којима се сусрећу особе са инвалидитетом”, каже Ненад Крбавац, активиста у зрењанинском Удружењу параплегичара Баната, и сам у инвалидским колицима
Ненад појашњава да постоје различити нивои инвалидитета тако да је често утисак да је број особа са инвалидитетом далеко мањи. Велики број особа са инвалидитетом због проблема и ограничења никуда не иде и не појављују се у „стварном” животу. Многи су и пре ове изолације били у некој врсти трајног карантина тако да за њих ово уобичајена реалност.
„Наравно, постоји један број наших чланова који су, као и други морали да се навикну на нове околности карантина а живе активно. Ипак, то је мањи број грађана са инвалидитетом. И они су се релативно лако прилагодили новој ситуацији, јер су кроз њу у дужем или краћем временском интервалу већ пролазили”, наглашава наш саговорник и даје корисне савете.
„Ако желиш да се прилагодиш, треба себи унапред да поставиш задатке које желиш тај дан да обавиш и дан на крају буде кратак. Годинама уназад накупило се много ситних задовољстава, обавеза и незавршених ствари за које сад имаш времена. Будући да се бавим спортом, свакодневно вежбам, а остало време проводим уз тв, интернет, филмове, књиге и комуницирам са пријатељима. Живим као и други. Једино што део времена проводим у налажењу нових решења које ми могу унапредити степен рехабилитовања и функционисање у будућим временима после короне”, предочава Ненад и истиче да није излазио из куће тридесет дана. Како има двориште олакшана му је изолација.
Према његовим речима, сигурно да су се многе особе са инвалидитетом сусреле са бројним додатним проблемима. Постојао је проблем персоналних асистената који нису могли да се врате од корисника пре 17 часова, проблем транспорта и набавке...
Ненад додаје да не може рећи да му нешто тешко пада, јер се труди да у свакој ситуацији нађе нешто лепо и то му углавном успева. Пошто у нормалним околностима живи активно, највише му недостаје дружење са пријатељима и њихова позитивна енергија.
„Тешко је рећи како ванредно стање утиче на особе са инвалидитетом, све је индивидуално. Постоје многи који су цео живот у овакој и горој изолацији и вероватно они немају проблем са новонасталом ситуацијом. Постоје и они, међу којима сам и ја, који су ово прихватили као нешто кроз шта се мора проћи. Можда нам је и лакше, јер смо већ пролазили нешто слично. Неки и више пута. Вероватно постоје и они који кризирају, али мислим да их је релативно мало и да ће схватити да ће и ово проћи.
